Ana Ćurčin: Inspiracija mi dolazi kada sam u dobrom kontaktu sa sobom – Ananas Magazin `
MUZIKA Ana Ćurčin: Inspiracija mi dolazi kada sam u dobrom kontaktu sa sobom

Ana Ćurčin: Inspiracija mi dolazi kada sam u dobrom kontaktu sa sobom

Ana Ćurčin je jedna od malobrojnih, ali aktivnih kantautorki u regionu. Preksinoć je nastupila u niškom klubu Feedback prvi put sa svojim bendom The Changes, što nam je bio idealan povod za razgovor sa njom. U intervjuu, za Ananas Magazin, Ana Ćurčin otkriva kako je odrastanje u Rusiji uticalo na nju, govori o umetnicama na muzičkoj sceni, svojim uzorima, ljubavi prema muzici i pozorištu, inspiraciji za svoje pesme i mnogim drugim temama.

Ova kantauroka rođena u Bagdadu, odrasla u Moskvi, danas sa prebivalištem u Beogradu, u muzici je bila od malena, ali nakon završene muzičke škole je, kako kaže, „demonstrativno zalupila klavir i uhvatila gitaru, skidala neke pesme i počela da pravi svoje“. Životni put, pre svega studije, odvele su je u pozorišnu produkciju, a pre pet godina ispunila je svoj san.

„Pred kraj 2013. radila sam u Hartefakt Fondu, nije bilo predstava i u nedostatku posla zakazali su mi koncert u KC Gradu – drugari su mi pomogli da tu želju realizujem. Od 2014. odlučila sam da hoću to da radim ozbiljnije, prisetila se starijih pesama i počela da nastupam“, kaže Ćurćin.

Ana Curcin & The Changes FOTO Ivan Dinic (2)
Foto: Ivan Dinić

Koliko je zapravo na muzičkoj sceni prisustvo ženskih autora, muzičarki?

Ana Ćurčin: Rekla bih da postoji mnogo autorki koje su u istom nivou koje smo objavile, kao Sara Renar, Irena Žilić. Ima sve više ženskih i mešovitih bendova, ali gledajući festivale oseća se velika rodna razlika. Volela bih da nije tako. Da li je lakše ili teže? To je čudno pitanje jer postoji jasna podela i statistika koja ne ide u prilog ženskim bendovima. Sa druge strane, uvek kada gledamo po tome – možemo da kažemo da je muzika ovako ili onako prijemčiva.

Činjenica je da bude više muzike koja potiče od autorki, ali nadam da će se to vremenom menjati i publika naučiti da prima tu muziku bez nekih predrasuda, bez nekih ograničenja – da dečaci ne misle da je to nedovoljno agresivna, energična i da im je smor. Imamo bend Nemesis koji je potpuno meni neverovatan i primer da ženska muzika nije neka balada i mislim da imamo prostora da radimo na tome i da mi, autorke, napravimo ono što nam dune.

Ana Curcin & The Changes FOTO Ivan Dinic (6)
Foto: Ivan Dinić

Intersantno je što, iako si se odlučila da se baviš muzikom, nisi podlegla nekom šablonu izraza koji je uglavnom „rezervisan“ za muzičarke na našoj muzičkoj sceni. Otkud u žanru koji može da se svede pod imenom amerikana?

Ana Ćurčin: Mene je dosta gitara odredila, navela me na taj zvuk spontano i mislim da je to prirodan izraz. Što zbog muzike koju sam slušala, što zbog nekog nesvesnog elementa da to tako izlazi. Volela bih da budem otvorenija za neke druge žanrove. Ne zato što je amerikana loša – ona je divna, ali mislim da ću se menjati. Amerikana, folk rok, sa nekim primesama bluza, je za mene osnova i neka prva destinacija od koje sam krenula.

Ipak, oseća se i uticaj nekih autorki iz Rusije. Primetio sam uticaj Zemfire, zar ne?

Ana Ćurčin: Zanimljivo je to – iako ne pevam na ruskom, jesam Zemfiru slušala i volim njene pesme i mislim da je to ušlo na neki način, kao što sam slušala Brusa Springstina, Trejsi Čepmen, Natali Merčent. Sve to nekako prođe kroz nas, pa ispljunemo nešto svoje. Tako su i Zemfira i sve pesme koje sam volela da slušam – ostavile neki pečat na mene. Volim Zemfiru, pratim njen rad i sigurno ima neki njen uticaj, pogotovo u pesmi Alone – ja tu jasno vidim „eto je Rusija“.

Koliko je ostavilo uticaja odrastanje u Rusiji na tebe?

Ana Ćurčin: S vremenom odrastanje u Rusiji postane deo nas. Živim u Beogradu devet godina i taj život u Moskvi i odrastanje u Rusiji je kao neka bliska prošlost, ali ne praktikujem ruski svaki dan, iako ga jako dobro znam i deo je nekog našeg porodičnog identiteta. To je kao neko pasivno sećanje koje vršlja. Kulturološki je ostavila neki pečat i prisutno je iako to ne živim u nekom aktivnom smislu.

Ana Curcin & The Changes FOTO Ivan Dinic (10)
Foto: Ivan Dinić

Osim uticaja stranih muzičarki i muzičara, koje domaće bi izdvojila kao uzore?

Ana Ćurčin: Pesme Jadranke Stojaković, Arsena Dedića i tih autora su mi bliske i mislim da mi tek sledi neki proces da se temeljnije posvetim tome. Dosad sam bila okrenuta toj globalnoj i američkoj kantautorskoj sceni i slušajući nekako se menjaju i moje pesme jer, nadam se, menjamo se. Jadranka je jedna od velikih referenci za mene iako daleko da sam se približila tom nekom nivou – treba još da radim na tome.

Primetno je da u svojim pesmama iskazuješ neka osećanja i stanja u kojima se nalaziš. Odakle crpiš inspiraciju?

Ana Ćurčin: Trudim se da izrazim ono što osećam. Mislim da mi inspiracija dolazi najviše kada sam u nekom dobrom kontaktu sa sobom. Mene muzika inspiriše, mene gitara inspiriše i trudim se da promišljam unapred šta to može da bude, al’ onda izađe neka jednostavna ljubavna pesma i pitam se šta sam htela, a onda nekako uspem da uhvatim trenutak šta sam htela. Mogu da kažem da su pesme autobiografske i da crpem to iz nekog svog iskustva, stanja i osećanja. Ne mogu zasad od toga da pobegnem, i sklonim taj pogled sa sebe i uputim ga na neke druge ljude i na nešto drugo oko sebe.

Unutar nekakve ljubavne pesme imamo prostor da govorimo o raznim stvarima. Na neki način ideja ljubavne pesme je jedan otvoren prostor za razgovor o mnogim stvarima. Na Scetches of belonging, kada sam sela da poređam pesme, shvatila sam šta je to pripadanje u smislu odrastanja u nekoj drugoj zemlji, pa pripadanje nekom određenom društvu, pa moja potreba za pripadanjem ovde kada sam se vratila jer sam se osećala kao stranac, pa i kroz proces autovanja i raznih nekih stvari koje sam preživela, tragala sam za tim osećanjima – muzika i pesma su mi bili način da to izrazim i da nađem za sebe neke odgovore. Iako su to po formi ljubavne pesme, za mene su to bili neki dijalozi sa sobom i prostor da sa sobom govorim o nekim raznim stvarima koje preživljavala.

Ana Curcin & The Changes FOTO Ivan Dinic (8)
Foto: Ivan Dinić

Koliko danas muzika može da bude angažovana?

Ana Ćurčin: Mislim da je muzika angažovana ako se bavimo životom. Mislim da ne možemo da pobegnemo od toga. Zapravo, pitanje je koliko mi od pesme želimo da bude vezana za neku socijalnu temu, ili društveno angažovanu temu, a opet je to vezano za život. Ta veza između društvenog i ličnog je otvoren prostor. Iz lične pesme može da se desi neka pesma koja će biti univerzalna za veći broj ljudi. Mislim da je svaka pesma angažovana ako polaziš iz neke iskrene emocije i nečega što se tebe tiče i vrlo je moguće da će se ticati nekog drugog.

Ono što je moje pitanje je koliko muzika može biti pamfletska? Može, i te kako. Za mene je to nejasan prostor koliko ti ciljaš da to bude to, ali i dalje nisam našla prave odgovore za sebe. Za sada nisam naučila ili ne znam pristup pesmi da napravim nešto što je prvenstveno angažovano, pa tek onda lično. Za mene je taj proces obrnut.

Koliko uspevaš da se posvetiš pozorištu nakon upuštanja u muzičku karijeru?

Ana Ćurčin: Radili smo Goran Antonić i ja muziku za predstavu Svedobro Stevana Vraneša, u režiji Nemanje Rankovića, u užičkom Narodnom pozorištu. To je bila treća koju sam radili. Pre toga sam svirala u predstavi Crvena ljubav Olge Dimitrijević, po romanu Aleksandre Kolontaj. Taj prostor mi je jako zanimljiv i nadam se da ću imati više prilike jer ulazim u pozorište na neka druga vrata. Volim to da radim – veliki je izazov, ali volim sam proces spremanja predstave.

Ana Curcin & The Changes FOTO Ivan Dinic (4)
Foto: Ivan Dinić

Šta imaš u planu što se tiče muzike?

Ana Ćurčin: Snimamo novi albim u maju, junu i julu mesecu. Imali smo crowdfounding kampanju na Plegde music-u. Nekako je bilo važno da započenem i tu neku komunikaciju sa publikom. Uspeli smo da dostignemo cilj pretprodajom albuma što je važno da kažem jer kupovinom albuma dali su nam prostor da pokrijemo troškove snimanja, produkcije. Album će se zvati Beneth my lungs. Za nišku publiku smo svirali nekoliko novih pesma, a neke sviramo više. To je jer napišemo pesmu i nemamo resurse da ih snimimo i sviramo ih duže.

Radim album sa Markom Nastićem. Malo smo sporiji nego što bismo voleli. Neke pesme su gotove, ali nismo uspeli da uradimo taj studijski deo. U pitanju je miks onoga što on radi i što ja radim, ali u tom nekom spoju je nešto treće. Zajedno smo napravili i meni i njemu novo, jer smo toliko različiti da smo uspeli u tim nekim pesmama da isplovimo u neki prostor koji moramo da osvestimo i da vidimo šta je. Trudim se da muziku posmatram kao otvoren prostor unutar koga mogu da se krećem u raznim pravcima. Za sada je svaki pravac novi, ali nadam se da će biti nekih rezultata.

Podeli ovaj tekst sa svojim prijateljima: