Neverbalna komunikacija označava svaki vid komunikacije koji ne uključuje reči, u cilju namernog ili nenamernog davanja informacije sagovorniku. Ona se često pogrešno shvata samo kao govor tela, ali je mnogo više od toga i upravo zbog toga je bitno prepoznati i razumeti svoje i tuđe neverbalne signale radi što bolje i tačnije razmene informacija.
Visina i tonalitet glasa, dodir, rastojanje, okruženje, fizički izgled, kontakt očima samo su neki od neverbalnih znakova kojih je osoba obično nesvesna, a koji su itekako važni u celokupnoj komunikaciji sa drugima.
Neverbalno komuniciranje je najizraženije u iskazivanju emocija. Facijalna ekspresija predstavlja oblik neverbalne komunikacije gde pomoću jednog ili više pokreta ili položaja mišića lica (mimike lica) osoba izražava svoje unutrašnje stanje (osećanja, motive, potrebe, stavove). Ti facijalni izrazi emocija često su nenamerni ili nesvesni, te bi se moglo reći da čovek emocije ispoljava sa najvećim stepenom iskrenosti na ovaj način.
Osoba često može da pokaže svoj odnos prema drugima (sviđanje ili nesviđanje, dominantnost ili submisivnost i druge) bez ijedne izgovorene reči. Na primer, ukoliko osobi prija sagovornik, biće češće nasmejana, fizički bliža, otvorenog stava, sa dužim kontaktom očima.
Predstavljanje sebe takođe je jedna od bitnih funkcija neverbalne komunikacije. Pogotovo je važan prvi utisak koji osoba ostavlja na sagovornika, jer će to odrediti dalji tok komunikacije i mogući razvoj odnosa. Način na koji se osoba oblači, šminka, kreće, govori, gestikulira – sve to priča određenu priču i biva procenjeno od strane drugih.
Neverbalna komunikacija prati govor radi regulisanja toka razgovora, povratnih reakcija i pažnje. Neke osobe češće gestikuliraju dok pričaju iz želje da što bolje objasne svoj stav ili ideju. Kako bi neko stavio do znanja sagovorniku da ga sluša, klima glavom kako ne bi stalno ponavljao „da, da, da“. Situacije su mnogobrojne i svima dobro poznate.
Odnos neverbalne i verbalne komunikacije
Iako se verbalne i neverbalne poruke razlikuju u mnogo čemu, ova dva oblika komunikacije sarađuju u većini slučajeva. Oni se međusobno dopunjuju, zamenjuju, regulišu, a ponekad i protivreče (osoba kaže da nije nervozna, a svi neverbalni znaci ukazuju na to da jeste). Kako su ljudi često nesvesni svoje neverbalne komunikacije ili bar nekih signala, njome iskazuju iskrenije ono što zaista misle i osećaju.
Problem je u tome što se ljudi trude da ostave i održe željenu sliku o sebi u većini, ako ne svim, socijalnim situacijama, pa govore i nešto što ne misle, ali je socijalno poželjno. Ljudi ponekad potiskuju svoju pravu prirodu, jer žele da sačuvaju pozitivnu sliku o sebi. Međutim, prava osećanja, vrednosti, stavovi se kad tad ispolje kroz neverbalno ponašanje.
Može li se svesno menjati neverbalna komunikacija?
Kao što je pomenuto, ljudi su često nesvesni neverbalnih signala koje šalju. Na primer, facijalne ekspresije osnovnih emocija (radost, iznenađenje, strah, tuga, gađenje, ljutnja) su urođene i javljaju se kod svih ljudi na isti način (univerzalne su). Osoba teško može da ih kontroliše, jer su često potpuno nevoljne. Međutim, ukoliko osoba želi da zbuni sagovornika, može da osvesti svoje reakcije, da nauči da ih kontroliše i njima manipuliše.
Takođe ne treba zaboraviti da je pokazivanje emocija određeno socijalnim normama, te na primer imamo većinu kultura koje uče pripadnike muškog pola da ne pokazuju strah i tugu. Kada osoba vidi neku korist od promene, tek tada poželi da promeni svoj način neverbalne komunikacije (npr. kada želi da zavede nekog ili da bude uspešniji na poslu). Van toga se osoba retko odluči na ovaj korak.