Istaknuta hrvatska kantautorka Sara Renar nastupila je, sa svojim klavijaturistom Zdeslavom, sinoć pred niškom publikom u kafiću Super Fly, u okviru ArtFemine festivala. Svojim karakterističnim prodornim, a opet, nežnim glasom, harizmatičnom pojavom, prisnim odnosom sa publikom i jedinstvenim performansom ulepšala je veče mnogim Nišlijama i podelila sa njima bujicu snažnih emocija.
Događaj koji je posebno obeležio njen sinoćni nastup svakako je bio momenat kada je uz poslednju pesmu jedna devojka iz publike zaprosila svoju izabranicu. U intervjuu za Ananas Magazin, nakon koncerta, Sara Renar je govorila o ovom specijalnom događaju u čijoj organizaciji je i sama učestvovala, kao i o inspiraciji za njene pesme, planovima za budućnost, arhitekturi, modi, statiranju u seriji Game of Thrones i mnogim drugim temama.
Kakvi su tvoji utisci nakon večerašnjeg koncerta u Nišu?
Sara Renar: Ma, predivni! Ja sam zapravo cijeli koncert imala laganu tremu iz dva razloga: zato što je uvek zajebano vratiti se drugi put u grad u kojem si imao sjajna iskustva i već ostavio dobar dojam pa, kao, sad moraš držat’ tu reputaciju, a drugi razlog je bio što mi se javila jedna djevojka koja je htjela zaprosit’ svoju curu uz pjesmu Trebam te, a mi smo već bili na putu, na turneji, i nismo stigli uvježbat’ tu pjesmu, al’ je ne mogu odbiti! Rekla sam joj da ćemo to izvjesti na nekom bisu pa makar acapella, i izvjeli smo. Čini mi se da stvari imaju smisla kad se ovako nešto događa.
Da li ti se već dogodilo na nekom ranijem nastupu ovakvo nešto?
Sara Renar: Ovakvo nešto ne! Niko nikog do sad nije prosio na mojim nastupima. Điboniju i Oliveru se to stalno događa na nastupima, a sad se i ja mogu pohvalit’ time!
Po profesiji si arhitekta i počela si da se baviš muzikom još dok si bila na studijama. Na koji način je arhitektura imala uticaj na tvoju muziku?
Sara Renar: Ja mislim da je sve što te obrazovanjem i odgojem oblikuje, pogotovu nešto što studiraš 5-6 godina, to ostavi utisak. Mislim da se jako osjeti uticaj arhitekture pogotovu u studijskom radu i mislim da su projektiranje, režija i komponiranje vrlo slične djelatnosti jer treba imat’ neki generalni koncept koji funkcionira u krupnom i u sitnom planu i mislim da me je arhitektura jako naučila strukturirati misli i muziku. Ono što je lijepo u muzici je da ti omogućava neko spontano ludilo, ali imam osviješten taj moment da to i složim u nekakvu koherentnu cjelinu.
Koliko ti je bilo teško da finansijski podržiš svoj početak muzičke karijere?
Sara Renar: I bilo je i nije. Ja sam prodala auto za mastering i snimanje prvog albuma. Da bi se ozbiljno bavio muzikom na duge staze moraš se bavit’ samo muzikom, ali isto tako sam svjesna da sam ja u privilegiranoj poziciji da živim u vlastitom stanu, kužiš, i imam situaciju u obitelji takvu da ne moram nikoga uzdržavati – moja mama prima plaću a ja moram prehranit sebe i svog psa. To je velika stvar u smislu da te rastereti nekog iznosa na mjesečnoj bazi koji ti ostavlja manevarski prostor za bit’ kreativan. Da se ne lažemo, to je užasno bitna stvar. Sa arhitekturom sumnjam da bih okretala neke silne pare, tako da mi nije bilo teško napraviti tu odluku, s finansijske strane, a ono što uvjek pričam je da mi se jako sviđa moj život kao muzičara zadnje dve godine, na svakodnevnoj bazi. Ne živim za neku budućnost niti za projekciju nečega, nego sad, ovdje, u trenutku, dok su stvari jako dobre.
U čemu pronalaziš inspiraciju za svoje pesme?
Sara Renar: U životu, generalno, sad pogotovu kako živim dosta intenzivno. Za Tišinu mogu rijeć konkretno da je jako mračan. Kasnije sam tek povezala da je to zbog toga što je moj tata bio jako bolestan i preminuo na kraju. To sve skupa nije slučajno, i kol’ko su pjesme autobiografske, tol’ko su bile i rezultat iskustva koji imaš kao umjetnik, van nekog subjekta. Dovoljno je teško bit’ svjesno biće, kakav god da jesi. Ljudi se bave umetnošću, poezijom, plesom, kiparstvom, crtanjem, bilo čime, samo zato da bi nekako doveli sebe u miru sa svijetom. Pukla bih da to ne radim!
Album Tišina je dobio sjajne kritike i rekacije, kako od kritičara, tako i od publike. Da li si bila sigurna u takav uspeh albuma dok si radila na njemu?
Sara Renar: Kad smo završavali taj album, tačno se sjećam da sam rijekla dječkima – producentima i bendu: „Ljudi, ja ne znam da l’ će ovo itko slušat’, al’ meni je ovo dobro“! Ispalo je puno van mojih očekivanja, i ove nagrade i nominacije za Impalu su još jedan bonus.
S obzirom da si osvojila Polin nagradu za najbolji vokalni performans i bila nominovana za dobijanje brojnih prestižnih nagrada, na koji način to utiče na tebe?
Sara Renar: Jako je lijepo videt’ svoje ime, pogotovu po abecedi, da je uz Radiohead, u konkurenciji! To je jako lijepo priznanje i vjetar u leđa. Mada, treba bit realan: sve nagrade ovog svjeta ti neće napisat dobru pjesmu, tako da „sjedi, dušo, i radi na intuiciji i materijalu“, ali te stvari su super medijski in i potencijal da bi na kraju, na primjer, mogao više naplatit’ koncerte i slično.
Pitanje koje nije direktno vezano za tvoju muziku: tvoj stil odevanja je vrlo nežan i ženstven i mnogima je jako interesantan. Koliko je tebi bitna moda uopšte?
Sara Renar: Ja sve više sad istražujem, otkako smo se ustalili kao Zdeslav i ja na pozornici, što mi funkcionira i što ne od odjeće na stejdžu. Dosta mi je bitno da na pozornici nisam u nečemu u čemu sam po doma ili po danu. Jako mi je bitan taj psihološki odmak da je ovo neka posebna prilika i ako ćemo zvučat’ posebno, onda ćemo i izgledat’ posebno. Nećemo izgledat’ kao da smo sad došli s puta, nego ćemo to dić’ na neki nivo. Primjetila sam da mi, osim u nekim zimskim varijantama gde je pozornica na otvorenom, jako odgovaraju haljine. One su vrlo lijepe na stejdžu – imaš jedan kompletan materijal koji se kreće uz tebe i nešto se događa i radi neku svoju koreografiju! Izabel od Rundeka je rekla u jednom intervjuu Anti Perkoviću, a istu stvar je istakao i Božo Vrećo, da je lijepo imati haljinu na pozornici i ja se slažem.
Ono što je ljudima posebno interesantno vezano za tebe je da si bila statistkinja u seriji Game of Thrones. Reci nam nešto o tom iskustvu.
Sara Renar: To je bilo pre sedam godina, bio je otvoreni poziv i ja sam se prijavila. Meni je mama iz Dubronika tako da imam gdje bit’ i spavat’. Znam jako dobro engleski jer sam živela u Americi. Tada sam taman davala neke zadnje ispite na faksu, prijavila sam se, prošla i to je sjajno iskustvo! Upoznala sam Petera Dinklagea i dosta smo se družili. Pogotovu smo se družili s kaskaderima, jer su oni stalno bili uz statiste. Ali mi je sjajno iskustvo bilo u svakom slučaju! Ti se probudiš u 4 ujutro, u 5 si na frizuri, šminci, neki mali doručak i onda si na setu cijeli dan. Sjajno je osjetit’ tu produkciju, kužiš kad osjetiš kol’ko je para u igri, da stvari štimaju i da samo idu dalje.
Za kraj nam otkrij da li trenutno radiš na novom materijalu?
Sara Renar: Da, ove godine će izać’ projekt Gdje povlačiš crtu, što sam radila u saradnji sa trećim programom Hrvatskog radija. Dajem si vremena jer sam izdala tri albuma u četiri godine, a sad će bit’ četiri, ali recimo samo da to što nastupam na feminističkom festivalu nije slučajno jer se stvari kreću u tom smjeru.