Nakon dve godine pauze beogradski veterani rokenrola Partibrejkersi vratili su se pred publiku u niškom Dvorištu Univerziteta. Lokalna podrška bila je niški bend Gospodin Pinokio.
Uprkos poprilično visokoj ceni karte (800 dinara u pretprodaji, 1.000 na ulazu), publika je Partibrejkerse popunila je gotovo čitav kapacitet Banovine. Pogled na publiku davao je utisak raznovrsnosti posetilaca – od „čiča“ u besprekorno ispeglanim košuljama koji su došli u društvu svojih žena, preko njihovih vršnjaka koji nisu podlegli uticajima mode, pa na koncerte dolaze kao i pre 30-ak godina kada su prvi put slušali ovaj bend, onih koji su tokom devedesetih godina slušali ovaj bend, pa sve do tip-top sređenih devojaka i klasične rokenrol publike srednje i mlađe generacije. Naravno, za bend koji ovoliko dugo postoji to nije ni čudno jer se pesme Brejkersa mogu čuti i kada ih neki novi mladi bend na svojoj svirci odsvira u nedostatku svog reperoara, na radiju, pojedinim TV kanalima, ali i na klupskim svirkama između Crvene jabuke i Divljih jagoda.
Zanimljivo u vezi sa ovim bendom jeste da već počinje da bude u grupi „porodičnih“ bendova – nekoliko fanova ovog benda dovelo je svoju decu. Naravno, ovde je opravdano postaviti pitanje da li je deci mesto na koncertu. Jedni će biti oduševljeni jer deca od malih nogu idu na koncerte bendova, a ne sede ispred TV-a i gledaju loše crtane filmove, ili još gore – rijalitije. Drugi će se, pak, zabrinuti za bezbednost.
Poznati niški bend Gospodin Pinokio, koji je pre nekoliko godina napravio svoj comeback, zagrejao je atmosferu svojim specifičnim zvukom. Vidljiva usviranost i sjajna energija ove grupe naišla je na dobru reakciju kod publike, a nakon 45-minutnog nastupa, prepustili su binu Partibrekjersima.
O odličnoj svirci – nema spora. Sve su to muzičari koji znaju šta sviraju, kako sviraju, kako da podignu publiku, ali i da pokažu da uživaju na bini. Frontmen Brejkersa Zoran Kostić Cane u poslednje vreme prestao je da „prodaje fore“ po kojima je poznat (od kojih su neke prešle u urbane legende), pa je između pesama publiku pozivao da se vole, da ne veruju nikome osim sebi, te da budu svoji.
Sat i po vremena uigrane svirke i energije potpomognute od strane publike. Što se tiče repertoara, prošarali su Brejkersi po svojoj karijeri, ali izostale su neke pesme poput Ulični hodač ili Rođen loš. Uprkos upornosti fanova, bend nije izašao na drugi bis, pa je nešto pre ponoći koncert bio okončan.
Na licima ljudi, osim znoja zbog skakanja u ritam omiljenog benda, video se i blažen osmeh, zadovoljstvo. Međutim, ne znam da li su svi bili svesni činjenice da su sve ovo već videli, neki čak i nekoliko puta. Ako i jesu, verovatno im je prijalo, ali gde je tu pravi rokenrol koji po difoltu treba da menja stvari. Sinoćni koncert je bila igra na sigurno – publika je znala šta da očekuje od benda, bend je, ponavaljam opet, odlično odradio svoj posao, ali svirajući one pesme koje je publika i očekivala. Sa druge strane, i sam organizator je ovom svirkom igrao na sigurno – dve godine Partibrejkersi nisu svirali u Nišu, cena je, doduše ostala nepromenjena, ali i dalje visoka za grad u kome je prosečna plata nešto više od polovine republičkog proseka.
Da li je rokenrol u Srbiji postao igra na sigurno? Jeste. To se videlo i sinoć. Bez rizika, bez nekog mučenja, bez razmišljanja o promociji mladih bendova kao predgrupe velikom bendu. Rokenrol u Srbiji, iako nabijen energijom kao devedesetih, postaje polje angažovanosti u kojoj se primećuje minimum uspešnosti i bojim se da kažem – stvaranjem nekog elitizma koji odbija sve koji ne razmišljaju po njihovoj šemi: „Došli smo na Brejkerse, bolji smo od vas sirotinjo seljačka koja gleda rijalitije“!