Pred prepunom salom Narodne bibliteke Stevan Sremac u Nišu, sinoć je predstavljen roman Svetioničar: Vesnici oluje niškog autora Mladena Đorđevića. Ovo je njegov debitanski roman koji je ujedno uvod u trilogiju Utočište.
O romanu, pored autora, govorili su i poznati niški pisac fantastike Miloš Petković, kao i Darko Stanković, saradnik i kritičar portala Autostoperski vodič kroz fantastiku. Zanimljivo je da su obojica pratili pisanje ovog romana od početka i davali sugestije autoru.
Što se Mladena tiče, to je već jedna priča kao trilogija jer smo mi pre svega dugogodišnji prijatelji, pa smo kolege, pa smo sugrađani – tako mi je bilo drago da imam priliku da urednički učestvujem na tom rukopisu – rekao je Petković i dodao da je bitno da se pisci međusobno podržavaju jer su publika i tržište mali, te da je bitno sačuvati kvalitenu pisanu reč na taj način.
Petković je objasnio da žanr kojim se Đorđević pozabavio – neonoir, mračan i mističan, nije zastupljen u našoj literaturi tako da je on jedan od pionira kod nas koji se veoma hrabro upustio u borbu sa neonoirom. Ovaj istaknuti pisac je preporučio svima koji su njegovim knjigama dali priliku, da takođe pruže šansu u podršku Đorđeviću, kako bismo za nekoliko godina imali još jednog ozbiljnog pisca koji je vrlo karakterističan i nosi svoj lični pečat.
Darko Stanković je objasnio da je ideju o Svetioničaru od početka smatrao dobrom, te da je Đorđević imao nešto što može priču da načini fantastičnom. Na naše pitanje da li može ovaj žanr da zameni popularnu epsku fanatastiku odgovorio je da nije moguće zameniti epsku fantastiku, pre svega zbog serije Igre prestola koja dominira svim mogućim medijima, ali je vreme da se distopija vrati i neonoir je prilika da se taj mrak izvuče na površinu.
Ne želim da idem tamo gde i svi. Imao sam ideju da uradim nešto novo, nešto što nema na našim prostorima, pa da koračam tamo gde niko nije koračao pre mene – odgovorio je Đorođević na naše pitanje kako je odlučio da se oproba u ovom žanru.
Međutim, ovaj mladi pisac je učinio još jedan korak – pisanje u prvom licu jednine, a sam roman prati radnju koji pričaju paralelno Ben i Elena. Nije mu bilo teško da piše u ženskom rodu, pomogle su mu drugarice, ali je on dao krajnji sud: „Ne razlikuju se muškarci i žene toliko – svi smo mi na kraju ljudi“, rekao je ovaj pisac.
Ono što su svi koji su pročitali ovaj roman primetili jeste jedan vid kritike društva.
Kritika društva se inkorporirala u samu radnju romana – kao DNK priče. Kao parazit se uvlačila dok nije postala jedno, ali na zanimljiv način, na koji nigde drugde, ne može da se pročita jer način na koji pominjem nisam sreo ni kod jednog drugog pisca – istakao je Đorđević.