Predstava Šećer je sitan, osim kada je kocka, od svoje premijere puni pozorišne dvorane širom Srbije. Ova predstava izvedena je u punom niškom Domu Vojske 13. aprila, a nakon izvedbe, imali smo priliku da porazgovaramo sa jednim od glavnih glumaca u predstavi. U pitanju je Viktor Savić, a šta nam je otkrio o kulturi, svojim dosadašnjim ulogama, daljim planovima, i drugim temama, pročitajte u nastavku.
Sala je ponovo bila premala da primi sve one koji su želeli da pogledaju predstavu, danima se tražila i ulaznica više. Kakvi su Vaši utisci?
Viktor Savić: Utisci su stvarno fenomenalni, jer ja volim Niš. Volim da dolazim redovno, prvenstveno kada su Filmski susreti. Eto, imamo prilike da ovde, u Dom Vojske, dolazimo često, sa različitim predstavama – kako sa pozorištem Boško Buha, čiji sam član, tako i sa našim novim Teatrom na brdu. Bio je ovo drugi put, publika voli ovu predstavu generelno i drago mi je da je i ovde obožavaju i da je bilo krcato. Bilo je super i vratićemo se opet, ako budu tražili.
Stalno se govori o tome da je kultura u Srbiji pri dnu lestvice. Da li su pune sale pokazatelj da kultura ipak može da egzistira u rijaliti eri?
Viktor Savić: To nije samo u Srbiji, tu ljudi malo žive u zabludi. Kultura je svuda na toj nekoj najnižoj lestvici i kultura je negde underground u principu, pogotovo sada kada su tu rijaliti programi. Kao i sve loše, i to kreće sa Zapada. Pozorišta su generalno i u Beogradu i na svim gostovanjima puna. Ne mislim da su ljudi nešto pali, nego jednostavno ja za to najviše krivim medije. Oni u prvi plan ističu nešto što nije kvalitet i nije kulturno. Kultura je na nekim stranama i u rubrikama koje uglavnom ljudi preskaču, jer i kada predstavljaju nešto oni to rade na neki dosadan način. Svakako je ohrabrujuće da se ljudi opiru tome.
Zajedno sa kolegom Andrijom Miloševićem pokrenuli ste Teatar na brdu. Da li slični projekti nedostaju i drugim gradovima širom Srbije?
Viktor Savić: Ljudi se često odlučuju da rade neke filmske ili televizijske produskcije i to je u redu. Andrija i ja smo se dohvatili pozorišta, jer ga volimo. Ceo život smo tamo i ceo naš profesionalni život vezan je za pozorište. Mislim da je za glumca jako važno da non-stop ima trening na sceni. Važno je i da ima što više tih nezavisnih produkcija i scena. Tu može da se eksperimentiše, jer ne zavisiš od nekog repertoara koji ljudi očekuju od tvog pozorišta. To je bila naša ideja sa ovim pozorištem. Prvo ćemo se potruditi da skrenemo pažnju ljudima. Nakon toga nam je želja da radimo projekte od nacionalnog značaja i nešto što će oplemeniti dušu, kako nama, tako i publici koja će to gledati.
Publika Vas trenutno gleda u seriji Pet, da li radite na još nekim projektima?
Viktor Savić: U principu imam ponude za neke filmove, ali ko zna šta će biti od toga. Kod nas je sve potpuno neizvesno. Iskren da budem – gledam da po nekom osećaju izaberem neke stvari, neke i da odbijem. Mislim da čovek ne treba da radi sve i ne po svaku cenu, niti ja želim da se po svaku cenu bavim glumom. Želim da radim nešto što prvenstveno mene zabavlja i pokreće, da bih ja mogao to da prenesem dalje.
Kakve uloge odbijate i gde ne vidite sebe?
Viktor Savić: Neke projekte u koje ne verujem, uloge koje mene ne inspirišu. Iskreno, draže mi je mnogo da prihvatim, uslovno rečeno, malu ulogu, ali da je to nešto zanimljivo, da se sa tim likom nešto dogodi, nego da prihvatim nešto, gde ću mnogo dana provesti na snimanju, pojavljivati se iz scene u scenu, a da to neće imati nekakav značaj. To vam je kao kada ste mali pa se igrate jednu igru, pa vam dosadi, onda više nećete da se igrate i tražite novu. Tako i ja posmatram ovaj naš posao. Hvala Bogu, imam za hleb i mislim da je to sve što mi je u datom trenutku potrebno.
Uloge sportista (serije Košarkaši, Mješoviti brak, serije i filmovi o učešču fudbalske reprezentacije na prvom Svetskom prvenstvu) obeležile su Vašu dosadašnju karijeru. Kakvu ulogu priželjkujete da igrate, a niste imali prilke do sada?
Viktor Savić: Ranije sam želeo da igram Marka Antonija. Sada imam želju da igram u nekim projektima gde se radi o našim herojima, koji imaju značaj za ljude koji ovde gledaju. Nadam se da bi takvim projektima mogli da pokrenemo, probudimo i osvestimo ljude da shvate ko smo i šta smo mi zapravo. Da se ne ugledamo na taj Zapad, koji u negativnom kontekstu pominjem, već da shvate da smo imali mnogo značajnih ličnosti, da su ovu zemlju napravili sveci. Sve više priželjkujem neke takve projekte, a što se tiče uloga neku posebnu želju nemam samo da ih bude što više različitih.
Znamo da dosta radite, ali kako punite baterije i pripremate se za nove izazove?
Viktor Savić: Svaki čovek, ako je vernik, najbolje može da napuni baterije na liturgiji. Eto, i ja se trudim da na taj način punim baterije. Postoje tu različite mogućnosti – odeš na more, planinu, pogledaš dobar film, slušaš neku muziku, i tome slične stvari. Ipak, to su neke površnije stvari koje te takođe odmaraju, ali mislim da one prave baterije možeš isključivo u miru da napuniš, a boljeg mira od toga ja mislim da nema.
Iako ne volite da ističete, činjenica je da često podržavate razne humanitarne akcije. Koliko je bitna ta strana društvene odgovornosti?
Viktor Savić: U životu možeš da budeš sebičan i možeš nekome da pomažeš. Mene to ispunjava, zato to radim. Mislim da o tome ne treba pričati, jer što kaže Sveti Nikola: Da ne zna levica tvoja šta čini desnica tvoja. Međutim drugačije je malo kada si javna ličnost. Onda pričom o tome možeš nekog da pokreneš na to i pomogneš mu da razume da je to normalna stvar. Ako je neko pao, logično je da ćeš da ga podigneš. Ne treba se time hvaliti, niti pridavati neki poseban značaj u smislu tvog ega i važnosti u svemu tome. Jednostavno, kada možeš – treba da pomogneš.
Kakvi su Vaši dalji planovi?
Viktor Savić: Pozorište Teatar na brdu to je broj 1, onda pozorište Boško Buha gde sam zaposlen. Druge planove nikakve ne pravim, sve je nezavisno, osim ovog trenutka sada. Tako da idemo od dana do dana pa ćemo videti.