Kralj Aleksandar Obrenović, Gavrilo Princip, Ivo Andrić, Jovan Jovanović Zmaj, Stevan Sremac, kralj Milan Obrenović, inspektor Predrag Marjanović, pukovnik Zeković, samo su neke od uloga koje je odigrao velikan srpskog glumišta Tihomir Stanić. Uloga Dagija u filmu Delirijum tremens, jedna od poslednjih u nizu, donela mu je Gran-pri Naisu na nedavno završenim 54. Filmskim susretima u Nišu. O nagradi, ulozi Dagija, daljim planovima, za Ananas Magazin, govori upravo Tihomir Stanić.
Da li ste se nadali da će film ovako biti prihvaćen kod publike?
Tihomir Stanić: Kada glumac ima ovakvu priliku, ovako dobro napisanu ulogu, dobar scenario, tako velikog reditelja kao što je Goran Marković – on razmišlja o tome kako da dobaci, kako da ne podbaci, da ne prebaci, kako da pogodi. U ovoj ulozi je jedini način bio biti iskren do kraja i ne sakriti ništa. Ne umotati istinu o sebi ni u kakav celofan ili šarene papire ne pretvarati se i ne nuditi publici samo svoje vrline. Svi se mi uvek trudimo da ono što smatramo svojom vrlinom nekako gurnemo u prvi plan i da to pokažemo.
U ovom slučaju, ja sam se usudio da sve svoje mane nekako otvoreno ponudim i da bez straha odigram najiskrenije, najbolje što mogu. Pre svega uvek je jako važno kako je scenario napisan. Nema velikih glumaca bez velikog repertoara. Plašim se da dolazimo u vreme kada se zbog ograničenog budžeta za kulturu pozorišta opredeljuju da igraju neke beznačajne komade i skoro estradne predstavice. Tu ne može da se razvije ničiji talenat. Ja sam imao veliku sreću da sam od početka svoje karijere igrao veliku dramsku literaturu.
Mi smo ovaj film posvetili Predragu Ejdusu, snimajući razmišljao sam o Petru Kralju, Đuzi Stoiljkoviću, Miši Janketiću, Ljubi Tadiću mnogim moji prijateljima koji su bili veliki glumci, o meni samom, o mojoj prošlosti. Ono što me je strašno dirnulo to je što su mi prilazili klinci, studenti glume, koji su ovo videli i bili su potrešeni, dirnuti jer su prepoznali svoju budućnost ono što ih čeka u ovoj profesiji. Kada mi se jedan dečak sa Akademije umetnosti, ali ne iz moje klase, zahvaljivao na ulozi – bio sam zbunjen. Pokušao sam da se setim gde sam mu pomogao, gde sam ga preporučio… Sve dok mi nije rekao da mi se zahvaljuje na ulozi koju sam odigrao. On je prepoznao sav užas i svu lepotu ove profesije.
Koliko Vam znači što ste nagradu dobili upravu na niškom festivalu?
Tihomir Stanić: Mnogo mi znači pogotovo što je to priča o glumcu, o profesiji kojoj je ovaj festival posvećen. Ovaj festival je posvećen glumačkoj umetnosti, ovde glumci dodeljuju jedni drugima nagrade. U ovom gradu već decenijama postoji ta neskrivena ljubav, poštovanje prema glumcima. Izuzetno mi je značajno i bitno što sam dobio nagradu u Nišu. Nigde ne postoji ništa slično, to je dirljivo. Moje ćerke su bile sa mnom na otvaranju festivala pa smo zajedno prošli kroz taj špalir.
To nema nigde, mi nismo glamurozne zvezde, delimo sudbinu naroda, ja se vozim gradskim prevozom, imam probleme kao svi stanovnici. Kada u Nišu vidite 100 ljudi koji stoje i pozdravljalju glumce na otvaranju festivala to nema nigde, takav odnos. Niš se zaista ponaša prema glumcima kao što je Šekspir poručio u Hamletu. Prema glumcima i umetnicima treba postupati bolje nego što zasužujemo. To u Nišu ne treba posebno nagalašavati.
Kakav je osećaj kada dobijete nagradu od kolega?
Tihomir Stanić: Znate kako, i ja sam bio dva puta u žiriji i delikatan je to posao. Treba između mnogih značajnih ostvarenja, među prijateljima, dodeliti nagradu nekome. Uvek neko ostane oštećen.
Mnogo je uloga iza Vas, koja Vam je obeležila karijeru?
Tihomir Stanić: Ima dosta uloga. Onaj kralj Aleksandar Obrenović je bio uloga gde me je prvi put šira publika videla. Imam ja dosta uloga, mnogo uloga u pozorištu, na koje sam ponosan, ali to prođe kao pena. Mislim da me tek čekaju uloge. Sada sam u nekoj dobroj formi. Ako budem dovoljno zdrav, nadam se da ću možda moći, zahvaljujući iskustvu, sigurnosti, ovim nagradama, na kraju više da utičem na to šta ću igrati, iako ja nikada nisam igrao ono što mi se nije dopalo ili zbog para.
Prihvatao jesam nešto ako bi me neko slagao i rekao da samo ja to mogu da odigram ili ako bi mi reko pomogao time što bi prihvatio ulogu. Na primer, dođe čovek i kaže: Ako mi ovde ne uskočiš i pomogneš moja deca nemaju šta da jedu. Tada je odmah kažem: Evo, igram. Ja sam bezbroj puta uskakao u uloge, jer neko ne može, pa nije važno kako će biti. Možda uspem, možda ne uspem. Nikada nisam imao nikakav motiv osim da radim ono u šta verujem da treba raditi.
Koliko puta su Vas slagali?
Tihomir Stanić: Bezbroj puta, ali to je nevažno. Čovek treba da broji situacije gde je on slagao i on nekoga prevario. Jer problem ima onaj koji prevari i slaže, nema problem onaj koji je prevaren ili slagan, jer nije on zbog toga kriv. To je isključivo problem onog ko laže i vara. Ja samo brojim situacije u kojima sam ja, sticajem okolnosti, nekoga slagao i prevario i one me bole. Ostalo je nevažno.
Pored Dagija, veliku pažnju privukao je lik inspektora Marjanovića u veoma popularnoj seriji Ubice moga oca. Da li će se nešto uskoro razrešiti?
Tihomir Stanić: Razrešiće se, ali znate, srećom da je serija dobro prošla. Kako je postala popularna i gledana serija, autori, producenti i kreatori koriste to da razrešenje malo oduže.
Kakvi su Vam dalji planovi na čemuu trenutno radite?
Tihomir Stanić: Krenuće druga sezona serije Psi laju, vetar nosi, imam jedan televizijski film o Ivi Andriću. Spremam još nekoliko zanimljivih uloga.
Često ste tumačili značajne ličnosti srpske istorije književnosti. Da li volite da čitate i pišete?
Tihomir Stanić: Ne pišem da pišem, ali sam veliki poštovalac književnosti, pogotovo vrhunske. Govorim napamet – Na drini Ćuprija, to sam naučio pre 17 godina i još uvek sa uzbuđenjem čitam te literature.
U kakvom su položaji glumci u Srbiji?
Tihomir Stanić: Boljem nego mnoge druge profesije koje su takođe veoma važne. Mnogo bolje od zdravstvenih i prosvetnih radnika. Kada je pozorište u pitanju u mnogo su gorem položaju svi oni koji rade takozvane pomoćne poslove – garderoberi, tapetari, scenski majstori. To je zbog nedostatka budžeta. Glumci snimaju, mogu da rade svoje predstave nisu glumci nešto ugrožena vrsta. Mnogo je teže, čini mi se, u ovim stubovima gde su prosveta i zdravstvo najvažniji.
Kojom biste ocenom, na skali od 1 do 10, ocenili stanje kulture u Srbiji?
Tihomir Stanić: 0.6. Toliko je valjda budžet.