Preko trnja do zvezda! Rečenica u koju je stao život desetostrukog svetskog i trostrukog evropskog šampiona Nenada Pagonisa. Teško detinjstvo i odrastanje, izazovi iz kojih je izlazio kao pobedinik, uspone i padove, Pagonis je opisao u autobigrafiji U ringu sa životom. U ekskluzivnom razgovoru za Ananas magazin o knjizi, ljubavi prema muzici, učešću u poznatom šou programu Tvoje lici zvuči poznato govorio je Nenad Pagonis.
Kako ste došli na ideju svoj život prenesete na papir?
Nenad Pagonis: Imao sam dosta buran život od malih nogu. Veoma teško detinjstvom, pa kasnije odrastanje, a onda sam počeo da se bavim sportom, zapravo to nije sport već moderno gladijatorstvo. Sve te životne borbe koje sam vodio. Jednom prilikom sam sedeo sa prijateljem, on me upoznao sa njegovim poznanikom.
Pričao sam mu o mom životu tako da je ideja došla sasvim slučajno. Govorio sam o borbama koje sam vodio, o motivacijama, kako sam dolazio do njih. O stahovima i tremi, načinu na koji sam se izborio sa njima, kako sam sakupljao hrabrost, dobio neke borbe, za koje sam mislio da je to nemoguće. Čovek je toliko bio inspirisan mojom pričom da mi je rekao da mogu da napišem knjigu. Uz njegovu sugestiju i pomoć, kroz godinu dana, nastala je knjiga U ringu sa životom.
Kakvu poruku mladima nosi knjiga?
Nenad Pagonis: Knjiga je je prvenstveno vodič za mlade. Vodič za suočavanje sa izazovima. Ljudi čitaju knjigu i plaču, kada vide kakve sam sve teške izazove imao. Ipak, ja sam uvek bio optimističan i imao neke više ciljeve koji su bili za moje dobro. Iz ove perspektive sve te loše stvari koje su se dešavale su, u stvari, bile dobre da se moj duh kali i da se izgradim kao čovek.
Koji je najteži period iz života koji ste opisali?
Nenad Pagonis: Svaki period dok nisam osnovao porodicu, sa 27 godina, bio je težak. Imao sam teško detinjstvo – nismo imali šta da jedemo, bili smo socijalno ugrožena porodica, otac je imao problema sa alkoholom. Otkada znam za sebe, pamtim svađe između oca i majke. Bili smo socijalni slučajevi. Odrastao sam u kraju gde je cvetala narkomanija, svi moji drugari su prodavali drogu ili je koristili, ja sam odoleo.
Onda smo se preselili u prigradsko naselje, 14 kilometara od Novog Sada, putovao sam, stopirao, a imao samo 12 godina. Onda je došao rat – rušili su mostove, bilo je dosta teških perioda. Ima tu i lepih stvari, kako sam postao šampion, boksovao u Medison Skevr Gardenu…
Da li je lakše staviti rukavice i ući u ring ili uzeti olovku i napisati knjigu?
Nenad Pagonis: Stvarno je teško napisati knjigu, izneti neke privatne detalje iz života za koje ste mislili da ste ih zauvek zakopali. Onda ih ponovo iskopavate. Često sam plakao dok sam pisao knjigu, preneo sam svoju emociju na papir. Sličnu emociju knjiga je izazvala i čitaocima. Skoro mi je jedna žena rekla da je preplakala celu knjigu.
Sve više sportista piše knjige, da li tako polako razbijate predrasude da sportisi ne vole školu i nisu obrazovani?
Nenad Pagonis: Nisam ni ja voleo školu (smeh). Meni su zapravo muzika i umetnost – pošto volim da slikam – dali širinu. Veoma rano sam počeo da se bavim muzikom sa 14 godina, da sviram gitaru i pevam. Sport mi je dao kičnu, stub, držanje, disciplinu. Kada mi je otac umro, počeo sam da čitam mnogo, a onda i da pišem pesme. Zapravo, čovek sve može da uradi, ali je važna komponenta ljubav. Preduslov je da volite ono što radite.
Koliko Vas je težak život učinio jačim?
Nenad Pagonis: To su stvari koje očvrsnu duh. Znate kako se kaže: Ono što vas ne ubije, to vas ojača. Evolucija svesti čoveka sazreva sa problemima i on ne može da evoluira ako je u zoni komfora. Ne možete da budete svetski šampioni ako sedite u sobi. Morate da izađete napolje, prolijete krv i znoj, da bi ste uspeli. U životu moramo da imamo izazove i probleme, da rešavamo iste da bismo mogli da rastemo. Tako je bilo u mom slučaju. Sve to što se dešavalo u životu – bilo je dobro za moj duh.
Pre kik-boksa trenirali ste košarku, kako je bilo preći sa kolektivnog na individualni sport?
Nenad Pagonis: Košarka je ostala moja ljubav. Ja i sada rekreativno igram basket. Odrastao sam tamo gde se stalno igrao basket. Obično svi košarkaši, koji dođu kod mene u klub, postanu dobri kik-bokseri. Fudbaleri su katastrofa, ne znam zašto. Možda zbog rada nogu, nije mi jasno zaista, ali su košarkaši su odlični.
Osvajač ste deset titula svetskog prvaka, tri evropskog, kako je počela priča jednog šampiona?
Nenad Pagonis: Kik-boks sam počeo da treniram sasvim slučajno. Onda sam stalno nalazio motivaciju, pobeđivao mečeve, nosio se sa povredama. Uvek sam nalazio neki viši cilj u sportu da bih istrajao. Znao sam da me čeka nešto dobro. Usledili su uspesi. To je išlo nekako automatski. Postao sam prvak evrope, pa sveta. Onda sam zamenio kategoriju. Priča se ponovila, ponovo sam bio prvi u Evropi i u svetu.
Zatim sam prelazio u teže kategorije i tako došao do deset titula. Nisam osvojio jedino super-tešku kategoriju, jer nisam bio spreman za tu kilažu. Vremenom sam izgubio motivaciju. Kasnije sam se oprobao u progesionalnom boksu, tražeći novi izazov. Mislim da sam karijeru trebao da završim u kik-boksu, jer sam se tu proslavio i tu će moje ime ostati ispisano zlatnim slovima.
U karijeri ste imali preko 150 pobeda i samo nekoliko poraza. Dobitnik ste mnogo individualnih priznanja koliko Vam ona znače?
Nenad Pagonis: Ja sam najuspešniji borac u WAKO federaciji (Svetska kik-boks federacija) sa deset svetskih i tri evropske titule. Nagrade mi ne znače ništa, pa ni moje titule. Na kraju dođemo do toga da čovek pamti samo emocije, lepe trenutke, trenutke sreće – to se pamti. Materijalne stvari ne.
Okušali ste se i u boksu, po nepisanom pravilu, i tu ste bili uspešni. Šta je teže kik-boks ili boks?
Nenad Pagonis: Oba sporta su teška, ali mislim da je boks destruktivniji. Veća je frekvencija udaraca u glavu i onda je to jako destruktivno za mozak. Kik-boks je drugačiji, postoji distanca, manje je udaraca u glavu.
Da li biste preporučili mladima da se profesionalno ili amaterski bave Vašim sportom?
Nenad Pagonis: Amaterski, nikako profesionalno – to je šou-biznis.
Kakvi su Vaši dalji planovi kada je sport u pitanju?
Nenad Pagonis: Plan mi je da proširim svoj klub, otvorim akademiju borilačkih sportova i da počnem da radim kao trener. Imam svoj klub već deset godina, ali ta priča treba da se proširi i da se uradi nešto ozbiljnije i lepše. Radim na tome, tako da ću da se posvetim sportu u ulozi trenera.
Kolika je odgovornost kada znate da ste uzor mladim?
Nenad Pagonis: Jako velika, tek sada vidim svoj uticaj, pogotovo pored brojnih pogrešnih uzora koje imaju mladi. Jako je strašno sve što se dešava danas. Mislim da ti ljudi bukvalno vrše genocid nad našom decom. Kod mene je to suprotno. Trudim se da ih naučim da treba više da vode računa o okolini, sebi drugima, da vode računa jedni o drugima. Da budu tolerantni, da ne bude nasilje u školama. Mislim da je to jako bitno i da ja i bilo koji drugi sportista imamo veliku odgovornost.
Borite se protiv vršnjačkog nasilja, da li je sport način da se ono izbegne?
Nenad Pagonis: Ja sam zaštitno lice kampanje Ne preskači moju priču. Danas 80% dece u školama gleda nasilje i ne prijavljuje. Svojim autoritetom pokušavam da pomognem žrtvama, ali i da utičem na nasilinke da im skrenem pažnju zašto to što rade nije dobro. Da se sami zapitaju i razmisle. Svaki sport je dobar jer je neki stub. Na kraju krajeva, daje samokontrolu, red, rad, diciplinu – sve ono što je važno za razvoj.
Neizostavna tema kada ste Vi u pitanju je muzika, dokle je stigla muzička karijera?
Nenad Pagonis: Muzika je moja velika ljubav. Obožavam muziku i da pevam. Ja mislim da ne znam da pevam, onda drugi kažu da znam. Znam da pevam AC/DC, trudim se da i ostale stvari otpevam lepo. Trenutno me gledate u emisiji Tvoje lice zvuči poznato pa možete da čujete. Nekada sebe iznenadim, nekada se sam sebe stidim (smeh)… Moram još malo da poradim na tome, da probijem tu barijeru.
Da li je Nenad Pagonis kik-bokser, bokser, pevač ili pisac?
Nenad Pagonis: Čovek koji je svestran.
Da li Vaš život može da se opiše frazom preko trnja do zvezda?
Nenad Pagonis: Može, to je bio smisao i ako niko nije verovao, ni ja nisam verovao – Bog me je navodio na sve. Zbog toga sam imao potrebu da napišem sve, jer kada sagledate stvari, taj trnovit put koji sam prošao do zvezda nije lak. Mnogi iz moje generacije bi odustali – ja sam išao do kraja i to se sve isplatilo.
Poruka svima koji žele da odustanu od svojih snova?
Nenad Pagonis: Nastavite da radte ono što volite i dajte 1000 posto svojih mogućnosti i uspeh će biti zagarantovan.