Sezona 2018/19 ostaće zlatnim slovima ispisana u istoriji Fudbalskog kluba Radnički. Real sa Nišave je posle mnogo godina igrao kvalifikacije jednog evropskog takmičenja i može se reći da se nije obrukao. Obezbedio je vicešamionsku titulu prvaka države i bori se za plasman u finale Kupa.
Zasluge za uspeh najviše idu igračima koji su, svojim partijama, vratili publiku na stadion, pokazali zašto je važno da jedan tim ima dušu. Ništa manje zaslužni nisu ni ljudi iz stručnog štaba, predvođeni mladim strategom Nenadom Lalatovićem. U ekskluzivnom razgovoru za Ananas Magazin o periodu provedenom u Nišu, gradu, ljudima, istorijskim uspesima i daljim ambicijama govori upravo Nenad Lalatović.
Skoro godinu dana ste u Nišu. Kakvi su Vaši utisci?
Nenad Lalatović: Sigurno da sam prezadovoljan gradom, samim tim jer sam se, od trenutka kada sam došao, osećao kao kod svoje kuće, kao da sam ovde rođen. Ljudi su me ovde prihvatili. Sviđa mi se što nema toliko velike gužve kao u Beogradu, sve je tu, da kažem, na dohvat ruke. Ljudi su jako prijatni, grad nudi sve ono što je potrebno za život što je jako bitno i jako mi se dopada.
Boravili ste u mnogo gradova u Srbiji, kako Vam se čine ljudi ovde?
Nenad Lalatović: Južnjaci su dosta temperamentni. Taj temperament meni odgovara, stvarno je atmosfera i na utakmicama fenomenalna. Vidi se da ljudi ovde vole svoj klub. U ovakvoj atmosferi znam da plivam, uživam, i volim što je temperament ovakav kakav sam i ja.
Mnogo je kulturno-istorijskih znamenitosti u Nišu. Da li ste obilazili neka mesta, šta Vam se najviše dopada?
Nenad Lalatović: Nisam toliko to obilazio. Najviše sam išao do Niške Banje, Tvrđave i Nišave. To su neke destinacije gde volim da prošetam, gde se opuštam pred utakmicu i gde se osećam lepo. Naravno, Niš ima mnogo toga da ponudi i to se vidi. Stvarno je jedan prelep grad, nisam očekivao da će mi ovde biti ovako lepo, i kažem ponovo – osećam se kao da sam se ovde rodio.
Uspesi u prvenstu i Kupu. Igrači ostavili srce na terenu, publika prepoznala ono nešto.
Napravili ste istorijski uspeh obezbedivši vicešampionsku titulu. Da li ste verovali da je to moguće kada ste dolazili?
Nenad Lalatović: Ja apsolutno prvo verujem u sebe, ono što radim, svoje igrače, stručni štab, Upravu kluba… Moj prvobitni zadatak je bio da Radnički igra sledeće godine Evropu. Mi smo Evropu osigurali mnogo pre završetka prvenstva, to je ono što me raduje, a raduje mi i to što smo četiri kola pre kraja obezbedili drugu poziciju. Stali smo između Zvezde i Partizana, Radnički je ovu sezonu završio na drugoj poziciji što je stvarno fenomenalan rezultat.
Više puta ste isticali da je cilj osvojiti trofej u Kupu. Pred Vama je polufinale i revanš meč sa Partizanom. Da li je realno očekivati titulu?
Nenad Lalatović: Na nama je imperativ da osvojimo Kup. Sada, jedno su želje, drugo su mogućnosti. Crvena zvezda i Partizan su ispred nas. Jako je teško izbaciti Partizan u dve utakmice, pa pobediti Zvezdu u finalu, da tako kažem. Ali ako ne verujete u čuda – čuda se neće ni desiti. Da nismo verovali da možemo da vežemo 11 pobeda zaredom, ne bismo ih vezali. Da nismo verovali da možemo da budemo drugi, ne bismo bili drugi.
Kada ne bih verovao da možemo da prođemo Partizan, iako oni imaju dobar rezultat, i da uđemo u finale, ja se ne bih bavio trenerskim poslom. Apsolutno verujem u svoj stručni štab, navijače koji čekaju da budu naš dvanaesti igrač u toj polufinalnoj revanš utakmici i ono što je najbitnije – verujem u svoje igrače.
Savladali ste Partizan sa 3:1 u poslednjem susretu na Čairu. Mnogi su mišljenja da i sada možete da lako dođete do pobede.
Nenad Lalatović: Ništa ne može biti lako, niti će biti. Biće ovo najteža utakmica za nas. Partizan ima jako kvalitetan tim. Imaju Rikarda koji je drugi strelac lige, reprezentativce Zakarića, Pantića, Šćekića, Zdjelara, Tošića, koji je fenomenalan igrač, Stojkovića na golu, da ne nabrajam sve… Zaista su jedan fenomenalan tim. Očekuje nas najteža utakmica na Čairu, za 11 meseci koliko sam ovde. Čeka nas lavovska borba. Oni imaju jedan gol prednosti, ako primimo još jedan, morali bismo da damo tri. Tako da bi bilo dobro da ne primimo pogodak.
Veoma ste temperamentni, kako uspevate da iskontrolišete emocije u toku meča?
Nenad Lalatović: Ja od malena volim da pobeđujem. Celog života, u mlađim selekcijama uvek sam bio prvi, bio sam kapiten u svim selekcijama Crvene zvezde. Bio sam kapiten u prvom timu. Osvojio sam četiri trofeja sa Crvenom zvezdom, četiri sa Šahtjorom. Znači, jednostavno, ja sebe ne mogu da doživim da vodim utakmicu, a da mi je svejedno, ili da vodim utakmicu i da tražim od igrača da odigramo nerešeno.
Ja kada vodim utakmicu, protiv bilo koga da igramo – vodim na pobedu. Kada počne utakmica, ja se totalno promenim i živim za to – živim za tim koji vodim, živim za klub gde radim. Dajem sebe maksimalno, ne štedim se da bismo došli do pobede. Uvek morate davati sebe 100% i motivisati igrače da biste iz njih izvukli maksimum. Ovakvi rezultati drugačije ne mogu da se naprave u Srbiji.
Da li ste svesni da se ljudi, koji prate meč, često pitaju kada ćete se uključiti u igru, odigrati loptu?
Nenad Lalatović: Ja tako pratim utakmice. Mene ljudi nisu voleli ovde kada sam vodio neke druge ekipe protiv Radničkog. Ja sam rekao: Ljudi, videćete kada budem došao ovde i kada budem počeo da radim da mi jednostavno nećete zviždati. Možda ćete me čak i zavoleti, jer ću ginuti za Radnički, kao i za sve prethodne klubove. Za mene u ovom trenutku postoji samo Radnički i nijedan drugi klub. Dok god sam trener Radničkog ja sebe štedeti neću, jer sve radim da bi moj tim imao dobre rezultate. Sada da li ću udariti loptu ili neću ne znam (smeh) – kod mene je sve moguće kada počne utakmica.
Kako ste uspeli da naterate ceo stadion da skandira Vama i igračima, čak i u susretima sa beogradskim večitim rivalima, što se u prošlosti dešavalo veoma retko?
Nenad Lalatović: Oni su prepoznali da moji igrači ginu. Navijači Radničkog vole kada ekipa izgine svih 90 minuta i kada se ne štede. Kako se ne štede oni na terenu, tako se ne štedim ni ja. Jednostavno, oni to znaju da prepoznaju i cene. I onda kada vide da mi dajemo, ne 100%, nego 200% mogućnosti za njihov i naš Radnički oni to nagrade aplauzom.
Trener = drug, prijatelj, psiholog, vaspitač; Tim = porodica!
Bavili ste se fubalom dugo. Koliko Vam to olakšava, a koliko otežava posao, u svakom pogledu?
Nenad Lalatović: Sigurno da to može samo da olakšava posao. Profesionalno se fudbalom bavim od sedme godine, meni je fudbal sve u životu pružio i dao i ja se trudim da mu vratim na najbolji mogući način. Ja ovde nepoznanica nemam. Imam fudbal u malom prstu, što bi se reklo. Volim ovo što radim, osećam fudbal, nemam tremu – radim ono što najbolje znam.
Vodili ste reprezentacije Srbije U20 i U21, a poznato je da volite da date priliku mladim igračima. Kako je raditi sa igračima kojima ste istovremeno trener, vaspitač, pa na neki način i psiholog?
Nenad Lalatović: To su mladi momci. Morate prvo sa njima biti drugar, prijatelj pa tek onda trener. Sada, ne mogu da im budem otac, ali mogu stariji brat. Morate da budete iskreni prema njima, da oni osete u vama da vi svoj posao znate da radite i da igraju samo najbolji. Kod mene nema kompormisa – jednostavno igraju najbolji.
Ne zanima me ko je čiji igrač, da li mu je tata đubretar ili najveći biznismen u Srbiji. Ukoliko sin biznismena ne zasužuje mesto – neće igrati, ako sin đubretara zaslužuje da igra – igraće. Kod mene se to zna. Treba i osetiti tu decu. Svako dete drugačije podnosi pohvalu, kritiku. Biti dobar trener znači biti i dobar psiholog, jedostavno treba ući i u glavu igraču. Kad igrači prepoznaju da imate pre svega ljudske kvalitete, onda je sve lakše.
Zajedništvo recept za uspeh…
Često ste govorili o ciframa, budžetima Zvezde i Partizana, ugovorima njihovih igrača. Sa daleko skromnijim budžetom, uspeli ste mnogo. Da li je to pokazatelj da hemija u ekipi može da nadjača uložene milione?
Nenad Lalatović: Igrači u Zvezdi i Partizanu apsolutno zaslužuju da imaju takve ugovor, pošto igraju u tako velikim klubovima. Gde su veliki budžeti, gde se igraju Liga Šampiona, Liga Evorpe, grupne faze i sasvim je normalno da imaju takve uslove. Da se razumemo, ja nemam ništa protiv toga. Ali na primer, kada oni igraju protiv PSŽ-a i kada izgube, obično kažu: Znate koliki oni budžet imaju, njihov Nejmar košta kao ceo naš stadion. Stoga, i ja volim da kažem: I mi kada igramo protiv vas, jedan Marin zarađuje koliko svi mi zajedno – znači, on je Nejmar.
Prema tome, kada izgubite od Zvezde i Partizana – nije sramota, ali kada napravite rezultat… Oni kada su dali gol PSŽ-u o tome se pričalo pet dana, kako su uspeli to da urade. Kada mi njima uzmemo bod, to je normalno. E, pa, nije normalno, govorim to iz razloga da ljudi shvate koliko ovi igrači vrede i mogu. Ja sve to pričam zarad mojih igrača, jer stvarno imaju odličan kvalitet.
Mi smo dovodili slobodne igrače, nismo imali para da plaćamo obeštećenja kao Crvena zvezda, na primer 700-800, ili Partizan 1.000.000 evra za Sumu. Mi smo dovodili slobodne igrače, za džabe, za platu, koji imaju slobodne papire. Iz druge, prve lige, neki nisu igrali šest meseci – mi smo ih dovodili u Radnički i sa njima napravili istorijski uspeh.
Imate odlične rezultate, kakve su šanse da ostanete na klupi Radničkog?
Nenad Lalatović: Naravno, ne bih imao ništa protiv. U Radničkom sam proveo prelepih 11 meseci. Završićemo na drugoj poziciji, igramo polufinale Kupa, oborili smo sve moguće rekorde kluba… Znači, posle ove generacije narednih 50 godina niko neće ponoviti ovo što smo mi uspeli da uradimo, za 11 meseci koliko sam ja ovde proveo kao trener. Tako da ne bih imao ništa protiv da ostanem još godinu dana. Ipak, to ne zavisi samo od mene, već i od dogovora mene i Uprave kluba.
Govorili ste da Vam je želja da se okušate u inostranstvu. Mediji poslednjih dana spekulišu da bi Crvena zvezda mogla da ostane bez trenera, a znamo da ste veliki Zvezdaš. Da li bi eventualna ponuda sa Marakane, promenila mišljenje o odlasu preko?
Nenad Lalatović: Iskreno da kažem, želim da radim u inostranstvu. Crvena Zvezda ima Vladana Milojevića, on je njen trener, ja u ovom trenutku nemam ambicije da budem njegov naslednik. Moja ambicija je vezana samo za Fudbalski klub Radnički, dok mi ne istekne ugovor. Meni ugovor ističe za 15 dana, u stvari, Bože zdravlja, za 23 dana, ako bi ušli u finale Kupa. Posle toga sam slobodan trener da promenim sredinu. Da li ću promeniti ili ne, ne zavisi od mene, nego od Uprave kluba, odnosno od toga koliko je Uprava moćna da ostavi ovaj tim na okupu i koliko ima veliku ambiciju da nešto uradi u Evropi.
Kakve su realne šanse niškog tima u Evropi?
Nenad Lalatović: Iskreno da Vam kažem, Radnički može dosta u Evropi. Radnički mora da shvati jednu stvar: ne sme da proda nijednog igrača, mora da ostane ceo igrački kadar i da se dovedu još tri-četiri igrača da bi pričali nešto ozbiljno. Ukoliko Radnički proda tim, a ne dovede adekvatne zamene proćićemo jedno-dva kola, a ja se time ne zadovoljavam. Ja bih se zadovoljio ukoliko ovaj tim ostane i dovedu se još dva-tri kvalitetna igrača. Ako odu četiri-pet, i da se opet za 20 dana uigrava tim, da se igra prva evopska utakmica, Radnički opet neće mnogo postići.
Vole ga navijači, ali i kamere…
Oprobali ste se i kao glumac. Pojavljujete se u seriji Pet. Da li je lakše biti ispred kamera ili pored aut linije?
Nenad Lalatović: Ja sam navikao da sam stalno pred kamerama, meni kamere ne predstavljalju problem. Nisam neki čovek koji ima tremu od kamera i medija. Baš volim da sam pred kamerom. Jednostavno, nisam imao tremu ni kada sam glumio u seriji. U suštini, ja nisam znao šta me čeka, samo sam otišao tamo, nisam ni znao šta ću glumiti – nisam ni pitao. Nemam tremu, apsolutno nisam čovek plašljive prirode, uvek sve radim srcem i dajem se maksimalno.