Poznati srpski glumac Dragan Vujić Vujke glavnu ulogu na velikom platnu dobio je posle više od tri decenije rada. I to u žanru gde je, može se reći, i pored ogromnog glumačkog iskustva, debitant. U ostvarenju Psi umiru sami, mladog reditelja i scenariste Nikole Petrovića, Vujić glumi inspektora Gorana Mirkovića. O ovoj ulogi, saradnji sa mlađim kolegama, Filmskim susretima u Nišu, kao i o daljim planovima, za Ananas Magazin, govori Dragan Vujić.
Možete li nam za početak odati tajnu šta je to što niški festival Filmski susreti čini posebnim, pa se glumici sa zadovoljstvom iznova vraćaju na pozornicu?
Dragan Vujić: Duša! Ovaj narod ima dušu, južnjaci su duša. Dolazio sam ovde i kao direktor festivala, kao glumac, kao publika i uvek sam bio fasciniran onim što sam doživaljavao. Nebrojno puta se dešavao pljusak, a ljudi kao na filmu sede sa kišobranima i pomno gledaju. Čovek se ovde oseća, to nije floskula, niti fraza, kao pravi glumac. Dostojanstveno, sa velikim poštovanjem kod publike. Niška publika i ovaj festival svojim dignitetom, dugotrajnim emitovanjem dobre energije imaju prerogativ da se to nastavi i dalje i nadam se da će to biti tako.
Više od tri decenije čekali ste glavnu ulogu, da li je uloga u filmu Psi umiru sami ono što ste priželjkivali?
Dragan Vujić: Reditelj Nikola Petrović je došao da razgovaramo, mi smo razgovarali o nekom potpuno drugom liku koji je u međuvremenu nestao iz filma. Posle sat vremena razgovora ja sam ga pitao: Je li, ko igra inspektora? Rekao je: Nisam još napravio određen krug ljudi. Pitao sam ga da li mogu ja da odigram to. Pogledao me je i bio je jedan od retkih ljudi koji je imao hrabrosti, pošto me uglavnom vezuju za komedije, da mi da jedan kompleksan, vrlo zahtevan dramski lik.
Kada je on aminovao tu priču, za mene je počela jedna fina seansa Meri Popins. Igrajući ovakav lik, neko ko ima svoje probleme i dileme, koji se bori sa sobom, sa prošlošću, sa poslednjim slučajem u karijeri. Dakle, sve ono što privatno, kao muškarac, čovek, nisam doživljavao. Snimali smo u zatvoru, obdukcionoj sali – neka nova iskustva za mene.
Kako je bilo raditi na projektu sa velikim brojem debitanata?
Dragan Vujić: Drago mi je što je reditelj imao dovoljno poverenja i dao mi potpunu glumačku slobodu da neke svoje zamisli sprovedem u delo. Kada sam prvi put pogledao film, shvatio sam da se jedan dobar deo te naše simbioze čita i na platnu. Moglo je to da bude mnogo, mnogo bolje, ali s obzirom na to da je on debitant, da je pisao scenario i da je bio direktor fotografije, ispalo je najbolje moguće.
Sve to ide u prilog tome da mladim ljudima treba dati vetar u leđa. Ja sam od onih koji vole mlade ljude i ja sam naučio nešto od njih. Zadovoljan sam što je film počeo da živi bioskopski život. Kada me budu pitali koje su mi najdraže uloge, inspektor Mirković će ući u moje tri najdraže uloge.
Kakva je bila saradnja sa ekipom?
Dragan Vujić: Ja volim da radim sa mladima. Negde sam im ja bio filmski ćale. Meni je zadovoljstvo što su to, da ne zvuči pretenciozno, moji pilići koji su na početku svoje karijere. Kao što ljudi pamte prvi poljubac, tako se pamti i prva uloga. Negde je meni zadovoljstvo što će se oni kroz deset, dvadeset godina sa zadovoljstvom sećati svega toga. Drago mi je da mogu te mlade ljude da uputim u nešto. To je kao kada krećeš u školu, pa prvo učiš slova, reč, rečenice. Oni su sticali ta znanja. Pogotovo devojka koja je igrala moju ćerku. Ona je prvi put stala, sa mnom, u kadar, i uradila tu jako tešku scenu na reci.
Kada sam sa distance pogledao snimak, shvatio sam da tu ima jako talentovanih ljudi. Ja sam, u stvari, njima, zajedno sa Nikolom, bio saobraćajac i negde sam ih upućivao. Njihov talenat je sa te strane izašao na videlo. Mislim da će u nekim budućim filmskim i pozorišnim projektima sebe predstaviti kao osobe koje su talentovane i koje imaju šta da kažu u ovom poslu.
Da li ova uloga za Vas bila izazov?
Dragan Vujić: To nije bio izazov. To je bio jamb u najavi. Iz ruke sam dobio taj jamb, zahvaljujući Nikoli, koji je imao dovoljno poverenja i hrabrosti, jer režiseri glumce stavljalju u fioke. To nije dobro nikako. Čoveka tabliraju u jedan lik, jedan žanr i onda kroz svu njegovu karijeru on igra varijacije. Nikola je bio dovoljno hrabar da mi da jedan lik koji je višeslojan, vrlo zahtevan, dubok, precizan, težak za rad.
Reditelj mi je dao glumačku slobodu da kreiram neke kadrove, istovremeno je on bio taj razredni starešina jednom starešini. Dragocena stvar je ta što je u takvoj saradnji moralo da dođe do dobrog rezultata. Nije to sada: ciganin hvali svog konja – njegov talenat i moja kilometraža su se udružili i napravili smo od inspektora veoma kompaktan lik.
Da li je spoj mladosti i iskustva recept za uspeh?
Dragan Vujić: Generalno jeste, ali moraju da se sklope kockice. Nikola, koji je napisao tekst i dolazio na snimanje vrlo spreman, je pokazao dozu tolerancije. Ti ljudi koji čine prve korake sa nekim ko ima kilometražu iza sebe – to se lepo spojilo i čini se da se pasijans otvorio na pravi način i u pravo vreme.
Opet povlačim da je debitanstki film rađen sa vrlom skromnim sredstvima. Sa te strane je neko naše zadovoljstvo veće, jer smo uspeli da pobedimo tu – a priori činjenicu da neko ko nema para ne može da snimi film. Može! Ne po svaku cenu, ali može.
Čime je inspektor Mirković osvojio srca publike?
Dragan Vujić: Mislim da je celokupnom svojom pričom, ovom pričom. Snimali smo toliko kadrova, ima jedna stvar: neke scene nisu ušle u film i iskreno mi je žao, ali kada sada pogledam vidim da je tako sa razlogom. Radeći sa Minom kojoj je ovo prva uloga, radili smo jako teške scene. Prva scena je gde ja nju, posle 15 godina, srećem ispred njene zgrade, druga je razgovor na vodi. Ja nisam roditelj, ali sa druge strane, došao sam u situaciju da sam snimajući te kadrove preživljavao kao da jesam, rodjitelj koji stoji prekoputa ćerke čija očekivanja nije opravdao.
To je nešto što me je taknulo i potreslo. Ta neka emocija koja nije fejkovana, skrivena, nije tehnički urađena negde se emitovala. Došao sam u paradoksalnu situaciju da kada sam gledao scenu prvi put nisam razmišljao da gledam sebe, nego nekog drugog u datoj situaciji sa svojom ćerkom sto je za mene jedno iskustvo više.
Koliko Vas publika poistovećuje se likovima koje tumačite?
Dragan Vujić: Suština glume je jako jednostavna. Sve se svodi na: verujem ti to – ne verujem. Ja sam od onih ljudi koji kada radi ovaj posao izbacujem sve iz sebe, u pozitivno kontekstu. Sve ono što je potrebno u tom trenutku da bi narod verovao u to što radiš. Moraš negde da se razgolitiš i daš sebe u celini i tek onda te publika doživi na pravi način, preživljava sa tobom sve. Ako to radiš tehnički, fejk, da bi ostavio utisak i impresionirao ljude, a ne daš ništa iznutra – to bi bilo kao da ja vas pozovem na večeru da i kupim dve velike kese kokica i litar vode. Dakle, to nije to.
Prepoznatljivi ste po ulogama u komedijama. Kako ste se transformisali u totalno drugačiji lik?
Dragan Vujić: Jedan divan čovek, producent Feki Dautović, koji je mnogo toga uradio, kada je pogledao film, poslao mi je mejl. Prva rečenica glasi: Sledećih deset godina ti je zabranjeno da igrašu komediju. Mislim da je time sve rečeno, meni je to kompliment koji može da bude inicijalna kapisla, da ga poslušam i da se sklonim iz te komedije i da igram ovakve likove. Paradoksalno zvuči, ali možda je to glumački mazohizam, jer sam se ja osećao jako dobro radeći ovako teške stvari i scene.
I sami ste više puta ponavljali da ste film radili uz pomoć štapa i kanapa, da ste se dovijali na razne načine. Kakav je položaj glumaca danas u Srbiji?
Dragan Vujić: Ja to vrlo figurativno kažem. Ja se u glumi osećam kao golman u vaterpolu. Stalno moram da grabim rukama i nogama, da ne potonem, i stalno moram da mašem da sam tu. Kada primim gol – ja sam kriv, a kada oni u napadu daju gol, mene niko ništa ne pita. Glumci su moderni robovi u tom pogledu. Stalno moramo da dižemo ruke nešto i da govorimo da smo tu, ne bi li održali neki kontinuitet pojavljivanja, prikazivanja javnosti. Malo se gleda na kvalitet. Dešavalo se da su sjajni glumci dobijali nagrade i ovde, pa ih onda nema po nekoliko godina. Isto je i u pozorištu. Neko dobije Sterijinu nagradu godinu, za godinom, i onda deset godina nema nijednu ulogu. To je paradoks glume.
Na čemu trenutno radite, kakvi su Vam dalji planovi?
Dragan Vujić: Juče sam imao prvi slobodan dan, posle dve godine. Ostajem do kraja festivala. Kako kaže Skarlet O′Hara – o tome ću da mislim, ne sutra, nego neki drugi dan. Iza mene su neke stvari koje sam realizovao. Jako sam ponosan na to, moram da kažem, dobio sam informaciju da je dugometražni crtani film Lion King gde smo radili sinhronizaciju videlo 200.000 ljudi. Meni je zadovoljstvo što se vraćam u detinjstvo i da toj deci priuštim zadovoljstvo, zajedno sa ekipom koja je radila na sinhronizaciji, da ljudi izađu zadovoljni i da upravo to bude inicijalna kapisla za neke nove stvari, a da ne bude fioka.