Povodom sjajnog nastupa koji je hor Viva Vox imao u prepunom Domu Vojske, u Nišu, razgovarali smo sa aktivnim članom Borisom Balunovićem, koji ima višestruku ulogu u horu. Pored toga što je tenor, on je i beatboxer i aranžer. On nam je, ovom prilikom, opisao proces odabira pesama, otkrio koja numera im je bila najteža za uvežbavanje, kako su se osećali kada su nastupali u Ujedinjenim nacijama, kao i nekoliko anegnoda sa nastupa.
Kako ste došli na ideju da se okupite i formirate hor?
Boris Balunović: Sve je nastalo još kada smo išli u hor Zemunske gimnazije. Ljudi su želeli da nastave da pevaju nakon završetka škole, što u tom trenutku nije bilo moguće, jer je postojao samo školski hor. I onda je odlučeno da se napravi jedan, tako, vanškolski hor, gde smo onda imali i malo veću slobodu i prilike da eksperimentišemo i da istražujemo nove žanrove.
Nismo morali, na primer, da se prijavljujemo za takmičenja i imamo određen program, nego smo dali sebi potpunu slobodu i tako je krenulo. Hor je osnovan 2005. godine, još nekoliko godina ranije se hor osamostaljivao polako, ali tek od 2009. smo krenuli da ubacujemo beatbox i ovu muziku, tvrđu malo, koju danas izvodimo.
Kako ste se odlučili za modernije kompozicije i na koji način birate koje ćete pesme izvoditi?
Boris Balunović: Pa, proces biranja pesme ume da bude izuzetno dugačak i izuzetno kratak. Zavisi kako kad, nekad ako nam se pesma svidi odmah, za jedan dan je već dogovoreno, ma, za sat vremena. A nekada baš baš dugo razmišljamo o tome koji žanr bismo mogli da upotpunimo kojim, šta nam treba, šta bismo više voleli da radimo, na kakav bi odziv publike to moglo da naiđe, da li možda želimo nešto na šta publika nije naviknuta, što publika možda i ne zna, pa da malo promovišemo neku muziku koja se nama intimno dopada… Tako da taj proces ume da traje i mesecima, a ume da traje i dan.
Grupa od nekoliko ljudi, gde smo ja, naš dirigent i još jedan aranžer – mi na kraju to izanaliziramo detaljno da li može ili ne može. Uglavnom zaključimo da ne može, a onda nas ubede da može i onda uradimo tako neke nemoguće stvari.
Šta vam je bilo najteže da uvežbate?
Boris Balunović: Obično pesme grupe Queen. One su jako komplikovane, ima bogatih harmonija i dosta tu ima prilike da se raspiše lepo za hor. Ali sa druge strane, imamo, na primer, Prodigy, koji je elektronska muzika, sintetika potpuna, gde je harmonija svedena i onda smo mi tu imali potpunu slobodu da dopunjujemo koliko god smo želeli, da napravimo taj miks. Mi smo to spremali tri nedelje, pošto smo tada završili pred koncert u Sava Centru 2011. godine, i mnogo muka nam je zadavala.
Da li ste svi muzički potkovani ili je u pitanju spektar različitih profesija?
Boris Balunović: Različite su tu profesije. Ja sam istoričar, a pišem aranžmane za hor. Mislim, završio sam i solo pevanje. Ima tu nekoliko ljudi koji su na Akademiji sada već, ali uglavnom malo ljudi ima neko visoko formalno obrazovanje. Bitan je talenat i želja za radom, i trud, i entuzijazam, i jednostavno volja za tim, to je ono što je ključno, bez toga ništa.
Bili ste prvi muzički sastav iz ovog dela Evrope koji je imao tu čast da nastupi u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku, pre par godina. Kako je bilo, kako ste se osećali tom prilikom? I da li se trudite da gde god da odete promovišete Srbiju u najlepšem svetlu?
Boris Balunović: Pa da, gde god da odemo, mi smo svesni iz koje zemlje dolazimo i želimo da prikažemo našu zemlju u nekom drugom svetlu i Evropi i svetu. To smo imali prilike da uradimo u Ujedninjenim nacijama i bila nam je izuzetna čast da predstavljamo našu zemlju na tako značajnom jednom mestu, istorijskom mestu, gde se svašta dešavalo.
Bilo je jako jako teško, znali smo da su očekivanja velika, mi smo još uvek bili mladi. Bio je to ogroman izazov i džet leg koji nas je ubijao sve. Mi smo tamo došli, dva dana smo bili tamo, i već smo imali koncert, tako da je bilo naporno, ali uspeli smo, izdržali smo. Mislim da nismo obrukali Srbiju nastupom.
Možeš da nam ispričaš neku anegdotu sa proba ili nastupa?
Boris Balunović: Eto, baš u Ujedinjenim nacijama, trebalo je da se napravi prostor za prolazak Ban-Ki Muna, da on prođe i drži govor. I morao je jedan deo bine da se skloni, na kojoj mi stojimo. I igrom slučaja, tačno moj mikrofon nije bio tu i sklonili su taj deo. I kako su oni završili sa tim, ja sam izašao na scenu. Ljudi gledaju nemam mikrofon, paniče: Šta se dešava? – ovi tamo u mraku, a pritom je to bio uživo prenos na televiziji (moralo je da se krene u sekundu). I tu je bilo baš onako strašno i pitamo se gde je mirkofon.
Moji roditelji kod kuće gledaju: Gde je on? Šta mu se desilo? Ne vide me na kameri, nema me na bini. I u zadnjem trenutku kako su oni postavili mikrofone i uboli – kreće pesma. Baš smo Ameno pevali i taman sam uspeo da otpevam. Eto, to je moj neki… sigurno ih je bilo još, sad bih morao da razmišljam i da se setim, ali to mi je jedino palo na pamet…
Na koji način doživljavate hor, da li kao hobi ili je već postala profesija?
Boris Balunović: Teško da može da postane profesija, u zemlji u kojoj živimo, to bi značilo da vi živite od toga. A pošto je nas em puno, em je zemlja takva, nema tu mnogo prostora da se od toga živi, ali svakako da imamo profesionalan odnos prema tome, da se maksimalno posvećujemo kao da živimo od toga malte ne. Imamo četiri probe nedeljno, dolazimo, vežbamo, radimo, tu su i koreografske probe i studijska snimanja. I to kad se sve nakupi, to je mnogo mnogo dana i meseci rada da u jednoj godini, tačnije. Više nego hobi, a manje od posla!
Gde ćete nastupati u narednom periodu?
Boris Balunović: Zvali su nas iz zemalja iz okruženja. U zadnje vreme smo bili u Rumuniji, Austriji, Slovačkoj… I svi su oduševljeni tamo i zovu nas i dalje. U toku su pregovori, nemamo još uvek ništa potvrđeno, ali imamo dosta poziva, tako da se nadamo će biti dosta nastupa.
Kako smo se proveli na koncertu hora Viva Vox, koji je održan 6. aprila u Domu Vojske, možete pročitati u našem izveštaju.