Za njega ste sigurno već čuli jer privlači pažnju javnosti još od najranijeg detinjstva svojim umetničkim slikama, ali od nedavno i poezijom. Njegovo ime je Ilija Fonlamov Francisković i Nišlijama će uskoro predstaviti svoju izložbu slika, pod nazivom Milenium. Tim povodom smo razgovarali sa njim o slikarstvu, pesmama, njegovom umetničkom stilu, izložbama, planovima za budućnost i mnogim drugim temama.
Pre par meseci je u Podgorici održana izložba tvojih radova, pod nazivom Milenium. Reci nam nešto o tom iskustvu i koliko je bilo značajno za tebe?
Ilija Fonlamov Francisković: Za mene je to prevashodno bila velika čast, ali i veoma značajno iskustvo. Retko koji umetnik, pogotovu mlad poput mene, dobije priliku da predstavi svoj rad i opus javnosti. Izložba Milenium je bila priređena u julu u Podgorici, povodom 940 godina od krunisanja prvog kralja Duklje, Dana državnosti Crne Gore i posete bugarske delegacije u Cetinju i Podgorici. Izložba je sama po sebi namenski rađena i koncepirana je tako da pokrije 17 najznačajnijih istorijskih ličnosti Crne Gore, po odabiru Ministarstva kulture i Kulturno informativnog centra Podgorice. Portreti su rađeni jednom ne tako tipičnom tehnikom – ugljem.
Povod našeg razgovora je vest da će izložba Milenium biti predstavljena i u našem gradu, odnosno da će Nišlije konačno dobiti priliku da vide tvoje radove 27. oktobra u Oficirskom domu. Šta je to što će naši sugrađani videti tom prilikom?
Ilija Fonlamov Francisković: U Nišu će biti priređena izložba povodom obeležavanja 105 godina od početka Prvog balkanskog rata. Ova izložba će koncepcijski biti malo drugačija od one u Podgorici, s obzirom da će Nišlije imati priliku da vide 30 slika. Tu spadaju onih 17 portreta predstavljenih u Crnoj Gori, ali i 13 krajolika, odnosno veduta, sa mešovitim motivom. Nišlije će premijerno moći da vide te slike. Ja sam veliki ljubitelj realizma i izložba Milenium upravo prikazuje realizam.
Podgoričko izdanje Mileniuma je rađeno po istorijskom materijalu, za koji duboko verujem da autori tih dela uopšte nisu ni imali na umu da će to biti relevantan istorijski podatak. Nišlije će imati priliku da vide neke slike rađene po uzoru, ne bežeći od originala, koje prikazuju čak i neke nesavršenosti, u smislu perspektive, projekcije, pa čak i fizionomije. Naravno, držao sam se toga prevashodno vođen željom da predstavim to onako kako je narod navikao. Milenium jeste izložba rađena za narod i koja u prvi plan ne stavlja mene kao autora, već te ličnosti i jubilej koji je obeležen u Podgorici. Gotovo je izvesno da će Milenium biti predstavljen i u Londonu, najverovatnije sledeće godine, povodom 140 godina od priznanja nezavisnosti Crne Gore. Ali, o tome ćemo pričati naknadno.
Godinama unazad posebnu pažnju privlačiš svojim slikama, s obzirom da veliki broj njih prikazuje religijske motive. Koliko je tebi zapravo religija inspiracija i kako si se opredelio za tu temu?
Ilija Fonlamov Francisković: Osim religije i religijskih motiva, tu su i motivi vezani za istoriju, srpsku tradiciju. Taj neki religijski i istorijski motiv su došli sami po sebi. Oni su sazrevali zajedno uz moj likovni opus. Normalno je da kada se bavite motivom kao što religija je potrebno da budete vernik. Naravno, možete se baviti nekim motivom i u vidu nekog istraživanja, međutim to je ono što je došlo iz mene spontano. Moj rad nije koncipiran tako da treba da prenese neku striktnu poruku u vidu imperativa za posmatrača, već je to nešto što čuči duboko u meni i sa čime se ja najbolje snalazim.
Od malena te prati epiteti čudo od deteta, vunderkind, ali i ideja da si zapravo reinkarnacija Matijasa Grinevaldija. Kako je to uticalo na tebe?
Ilija Fonlamov Francisković: Vrlo mi je nezgodno da govorim o tome jer zaista ne želim da zvučim pretenciozno… Bio sam vođen nekim neobičnim putevima i, ukoliko to možemo tako da nazovemo – to je bila neka sudbina. Ali čudni su putevi i to poređenje sa Matijasom Grinevaldijem, nemačkim slikarom iz 16. veka, datira iz perioda kada sam izlagao svoje radove u Nemačkoj i Austriji 2015. godine.
Ne krijem da sam neko svoje nadahnuće i inspiraciju, i prevashodno, svoj stil slikanja, pronašao upravo u opusu umetnika kasnije gotike i rane renesanse severnih zemalja. E sad, kada bismo pričali o elementima koji čine taj stil, to je prvenstveno tamna pozadina iz koje dopire jasan i emotivan lik. Moj stil je najpre usmeren ka ranoj renesansi i kasnoj gotici – to je ono u čemu prepoznajem sebe, ali naravno, kao umetnik koji je trudi da bude svestran, ne bežim ni od realizma. Tako da je neka paralela između realizma, renesanse i gotike nešto što čini mene, bar kada pričamo o opusu koji sam ostvario do sada.
Osim u slikarstvu, prošle godine si se predstavio javnosti i kao pesnik, objavivši svoju prvu zbirku pesama, pod nazivom Erinerung, što u prevodu sa nemačkog znači sećanja. Kako je došlo do nje i zbog čega se baš tako zove?
Ilija Fonlamov Francisković: S obzirom da naziv na srpskom znači sećanja, ljudi prevashodno misle da sam u njoj iznosio neka svoja sećanja. Erinerung je zbirka koja je dobila nagradu Venac-Vjenac-Venec i to su pesme koje su nastajale dugi niz godina i koje sam pretočio u zbirku kako bih se prijavio na taj konkurs. Ja se poezijom nisam bavio aktivno kao slikarstvom. Ispostavilo se da je i to jedan mojih uspešnih produkta, kao autora, tako da je Erinerung zapravo aludira na način nastanka svih tih pesama, a motivi koji su satkani u njima poklapaju se sa motivima koji dominiraju na mojim slikama – tradicija, istorija i religija, samo predstavljene na drugačiji način.
Kritičari su tvoju zborku pesama posebno izdvojili s obzirom da si u njoj iskazao jedan specifičan teološki pristup koji nije tipičan za mlade autore.
Ilija Fonlamov Francisković: Zbirka nosi posebnu poruku i nije uobičajena. Ja sam iznenađen koliko je dobro prošla, s obzirom da sam imao samo 20 godina kada je nagrađena i izdata, ali mogu da kažem da ništa nije slučajno. To je moje viđenje nekih teoloških fraza koje jesu uobičajene, i laskaju mi komentari da je poruka mojih pesama i eseja u zbirci na lak način prenesena do čitaoca. Nijedna pesma ne odudara od glavnog motiva – hrišćanske tradicije i istorije. Posebnu pažnju je privukla pesma Uspomena. U njoj je obraćanje direktno i ljudi misle da je to ljubavna pesma, ali ona zapravo ima teološku pozadinu, što je na neki način čudno. Drago mi je što je pesma zaživela i ostavlja prostor za diskusiju.
Ti si jako mlad ali si za kratak vremenski period postigao brojne uspehe. Kako se nosiš sa time i da li si na neki od uspeha posebno ponosan?
Ilija Fonlamov Francisković: Kada me pitaju na šta sam najponosniji, verujem da ljudi očekuju da odgovor bude moj osvrt na jedan konkretan događa ili priznanje. U principu – ništa od toga. Moja percepcija uspeha nije javno prikazivanje. Najveći uspeh mi je to što ljudi koncipiraju moj rad kao totalno iskren i što uspevam da prenesem poruku na fin i adekvatan način, koji se ne kosi sa mojim uverenjima i bez podilaženja publici.
S obzirom da sam sad imala prilike da te upoznam, vidim da si ti jedan jako veseo momak, što je nekako u suprotnosti sa tvojim stvaralaštvom, koje ima jedan ozbiljan pristup, možda mračan na neki način… Da li to zbunjuje ljude koji te upozanju i koji se susretnu prvi put sa tvojom umetnošću?
Ilija Fonlamov Francisković: Ljudima je čudno, naravno. Kada ti pročitaš pesmu ili kada vidiš sliku, praviš jednu paralelu, koncepciju, viziju u svojoj glavi o toj pesmi, odnosno slici, ali nemaš koncepciju samog autora koji je to uradio. Ne znaš da li je to dete, kao što je to slučaj sa mnom, ili je to neki autor koji ima 50-60 godina i znatno veliki broj radova u svom opusu, tako da sam ja na to jako ponosan, prevashodno samo zbog jedne činjenice, što znam da je moj stil i moj izražaj uspeo i što apsolutno postoji mogućnost da ga nadogradim na jedan uspešan način, s obzirom da je rad koji je iza mene zapažen na naki način, tako da u principu jeste istina je da tu ne možemo da nađemo paralelu.
Ljudi me često pitaju, počev od mojih roditelja, zašto tamna pozadina, zašto religija, zašto Bogorodica, zašto anđeli, zašto Strašni sud… Sve to deluje tako strašno, antipatično, u najmanju ruku neprivlačno savremenom pripadniku auditorijuma. U principu nisam i jesam komercijalan, da se razumemo – svako delo ima svoju publiku. Eto, Milenium apsolutno nema veze sa mojim privatnim stilom u kome ja uživam o kome smo do sada pričali, ali naprosto, kada vi dobijete neku pozitivnu kritiku na vaš rad, onda se očekuje da je to nešto ozbiljno i da jeste vredno za videti, te da je vredno ispoštovati u sklopu izložbenih prostora, ako pričamo o likovnom stvralaštvu.
Kakvi su tvoji planovi za budućnost, što se tiče izložba, ako izuzmemo ovo što si već naveo. Da li planiraš sam da pokreneš inicijativu za nešto?
Ilija Fonlamov Francisković: Ja nisam osoba koja voli da se bavi planovima za neku dalju budućnost, prevashodno i nemam vremena zato što evo 21 godina, ali imam ozbiljne obaveze, na koje naprosto moram da odgovorim ukoliko želim da imam uspeh u tome i da to bude adekvatno i ažurno odrađeno. U principu, kada prođe Milenium u Nišu, koji je za mene generalno jako značajan, zato što je Niš grad u kome stvaram, videću šta će biti dalje. Ja se iskreno nadam i maštam o toj izložbi u Londonu. To je priča koja je povezana sa Podgoricom i koja zavisi od uprave od Ministarstva kulture i Kulturno informativnog centra u Podgorici.
Gorim od želje da u Nišu organizujem izložbu, koja će biti na neki način kulturni spektakl, u tom umetničkom domenu, i koju će Nišlije pamtiti. Veliki jubilej za Niš je pred nama naredne godine, ukoliko se dogovori i ispune obećanja koja imam od strane u Grada i Kancelarije za mlade. Iskreno se nadam da će mi se ta želja ostvariti i da će to biti prva polovina naredne godine. Takođe imam u planu da izdam svoj roman prvenac. U pitanju je roman pod nazivom Kotoranka, i koji ima u sebi crnogorske neke motive. Međutim, zbog obaveza ovih i nekih drugih, ja nisam u stanju da se to desi sada i već drugi put odgođujem. Voleo bih da izdam i zbirku koja je naslovljenu Prezentorijum, koja je gotova što se tiče rukopisa i iskreno se nadam za nekog niškog izdavača, s obzirom da je predhodna zbirka izdata za izdavača iz Novog Sada.
S obzirom da je Grad stao iza tebe povodom Milenium-a u Nišu. Koliko je to značajno za tebe i uopšte za nekog mladog autora?
Ilija Fonlamov Francisković: Mi koji imamo sreće da radimo u inostranstvu, da predstavljamo svoj grad kroz svoj rad na najbolji način, veoma je važno kada se u toj celoj priči upravo pojavi Grad i stane iza vas, kada su tu institucije za mlade, prevashodno govorim o Kancelariji za mlade Grada Niša i Kancelarija za mlade GO Medijana, odnosno o ljudima koji su zaduženi za omladinu u ovom gradu. Postoji uspeh kao takav koji se razlikuje od osobe do osobe, od autora do autora, od mladog čoveka do mladog čoveka – vrlo je bitno što grad nastoji da prepozna sve to i što uspeva da pred javnost iznese koliko je važno da mladi imaju podršku i da svaki njihov uspeh bude onako kako valja i na pravi način predstavljen.
Kakvu ti imaš poruku da preneseš mladim umetnicima koji imaju želju da pokažu šta rade, ali možda nemaju hrabrost za tako nešto?
Ilija Fonlamov Francisković: Poručio bih ljudima uopšte, postoji jedna sentenca, koja je na neki način moja motivacija u isto vreme i najbolja deskripcija nekog rada, odnosno puta koji sam ja do sada prošao. Ona glasi ovako: Koje god bio boje tepih koje život prospe pred vas, nakon trnja on će uvek biti crven. Svi pričamo o tome kako nije lako probiti se, nije lako uspeti, nije lako nositi se sa tom nekom jakom kritikom, nije lako boriti se sa uspehom kada dođe. Uspeh čini 5% talenta, nekog dara, a 95% rada, kao što je to Salvador Dali rekao. Apsolutno verujem da leži istina u svemu tome. Najvažnije je umeti izaći pred sebe, a onda pred druge, kada naučite to, naučili ste živeti i naučili ste uspeti kako valja.