Nakon tačno godinu i sedam dana, kultni šabački pank-rok bend Goblini nastupiće pred Nišlijama sutra u Dvorištu Univerziteta, sa početkom u 22 časa. Bend će ovim koncertom, inače jedinim celovečernjim u ovoj sezoni, zajedno sa vernom publikom obeležiti čak dva jubileja: 25 godina od osnivanja Goblina i 20 godina od izlaska albuma U magnovenju.
Ovim povodom, u intervjuu za Ananas Magazin, frontmen i pevač Goblina Branko Golubović Golub govori o panku, predstojećem koncertu, niškoj publici, nedavno preminulom Goranu Kostiću Kosti i mnogim drugim temama.
Kao prvo pitanje nameće se: čime je niška publika zaslužila da dve godine zaredom imaju tu privilegiju da prisustvuju malobrojnim celovečernjim koncertima Goblina?
Golub: Niš oduvek pamtimo po odličnim koncertima i publici i stvarno smo uvek imali odlične koncerte. Mnoštvo prijatelja imamo u Nišu tako da se uz odličnu saradnju sa organizatorom koncerta Nikolom Jovanovićem Džonijem uvek brzo i lako dogovorimo za još jedan susret.
Ove godine slavite dva jubileja. Koliko se toga promenilo za ovih 25, odnosno 20 godina i zašto nije?
Golub: Skoro ništa se nije promenilo – ljudi su razočarani, „ubijeni u pojam”, letargični. Mi smo uvek imali šta da kažemo jasno i glasno i nikada nećemo odustati jer je to pravo slobodnih ljudi – nema predaje! Nama je, osim muzike, veoma važan i stav prema okruženju. Ako odustaneš od svog stava postaješ bezličan i krotak i mogu da ti rade šta hoće.
Kakav je osećaj svirati pred publikom koja broji isto ili manje godina nego Goblini?
Golub: Osećaj kada sviramo je fenomenalan. Publika je raznovrsna, ima dosta mlađih koji se nisu ni rodili kada su neke pesme nastale – znači da su pesme te koje pronalze publiku, pa i zato i vrede!
Pank je od svog početka bio žestoko antiautoritativan, a to je jedna od osobina koja se može primetiti i kod Goblina, što to ste i potvrdili poslednjim albumom na kojima se nalazi i pesma Deca iz komšiluka. Kako je četvrt veka boriti se protiv nečeg lošeg da bi bilo bolje? Da li panker može da se umori od te borbe?
Golub: Ne može, naravno. Smisao nas, kao ljudi i kao benda, je da se odupiremo nečemu za šta mislimo da je negativno i loše. Bez te borbe bi bili „prazni“ – neke stvari u životu sam odlučuješ i ne može niko da ti nametne svoje mišljenje. Borićemo se ceo život i ponosni smo na to!
Čini se kao da ljudi ne mogu bez vođe… Kako i koliko pank može da utiče na masu kako bi se oslobodili svih tih vođa od kojih su zavisni?
Golub: Pank nikada nije imao vođu – ta činjenica govori sama za sebe. Sami ste gospodari svog života i odluka koje donosite, pa samim tim i odgovarate za posledice. Nametnuti vođa odlučuje umesto vas – sve smo to opisali u pesmi Vođa!
Da li je „privatni rat“ „dužnost“ svakog slobodnomislećeg pojedinca u ovakvom društvu?
Golub: Ako sam ne uvidiš šta i kako treba da radiš u životu, ako ne znaš razliku između „dobra“ i „zla“ – niko drugi to neće uraditi za tebe. Privatni rat je borba sa samim sobom da bi postao „bolji“.
Nažalost, prošlog petka napustio nas je Goran Kostić Kosta, frontmen zagrebačkog benda Studeni studeni i niškog Novembra. Iz mnogih priča može se čuti da je većina pank bendova u više nego drugarskim odnosima međusobno. Šta te prvo asocira na Kostu?
Golub: Kosta je bio veliki prijatelj benda – uvek smo se rado družili i dosta smo sarađivali. Teško je kada vidiš da odlaze dobri ljudi i prijatelji. Ostavio je trag i nestao tiho.
Pošto su Goblini i Novembar nastali iste godine, sigurno poznanstvo među vama traje dugo. Da li postoji neka anegdota koju bi podelio sa našim čitaocima?
Golub: Anegdota ima mnogo i teško je jednu izdvojiti… Interesantna činjenica je da Alen ima fotku na kojoj ima jedno 4 godine a komšija Kosta ga čuva (8 godina) u Karlovcu. Ko bi rekao da će mnogo godina kasnije svirati i biti u istom „filmu“?! Tu je bio i Zoran Ranđelović basista Novembra devedesetih.
Niška publika zna ili naslućuje šta može da očekuje od Goblina, ali za kraj nam reci šta je ono što Goblini očekuju od niške publike na koncertu 14. jula u Banovini?
Golub: Kao i uvek, mnogo srećnih i nasmejanih lica, horsko pevanje i uživanje, kako nas na bini, tako i njih u publici.