Osećanje usamljenosti je svima poznato jer se svako u nekom trenutku u svom životu našao u tom stanju. Neki ga mešaju sa osećanjem samoće, ali biti usamljen i sam nije uopšte isto. Uzroci ovog osećanja su raznovrsni, a posledice hronične usamljenosti mogu biti ozbiljne. Međutim, za usamljenost postoji rešenje.
Usamljenost je složeno i neprijatno osećanje koje se javlja kao odgovor na socijalnu (a i fizičku) izolaciju. Bitno je razumeti da se radi o subjektivnom osećanju, odnosno da osoba može biti okružena drugima, recimo prijateljima, a da se oseća usamljeno. Ona tada ima jako osećanje anksioznosti usled nedostatka komunikacije ili povezanosti i bliskosti sa drugim ljudima.
Usamljena osoba se oseća odbačenom, neadekvatnom i nepoželjnom. Misli da nigde ne pripada i da nikome nije važna. Osećanje bezvrednosti, samosažaljenje i dosada nisu retka osećanja koja prate usamljenost.
Zašto se ljudi osećaju usamljeno?
Puno je razloga zbog kojih se ljudi osećaju izolovano iako nisu sami. Možda usamljena osoba nema dovoljno prijatelja ili onoliko koliko bi ona želela. Možda je slabija u uspostavljanju kontakta i bliskosti sa drugima. A možda je samo stidljiva, te samim tim i manje vešta u komunikaciji.
Usamljenost treba shvatiti kao kontinuum: postoje oni koji se vrlo retko osećaju usamljeno, a nasuprot njima, na drugom ekstremu, nalaze se oni koji su skoro uvek usamljeni. U prvom slučaju se radi o osećanju koje je situaciono, odnosno zavisi od okolnosti u kojima se individua našla – najbliži prijatelji su otišli na odmor, promena vremena joj je uništila planove da se prepusti omiljenoj aktivnosti i slično. Hronično usamljeni ljudi poseduju crtu usamljenosti, odnosno reaguju na takav način i to proizilazi iz njih samih.
Nedostatak ljubavi i pažnje u najranijim godinama, zapostavljanje ili neki vid zlostavljanja i odbacivanja su takođe neki od razloga da se dete, a kasnije i odrasla osoba, oseća usamljeno.
Koja je razlika između usamljenosti i samoće?
Mnogi mešaju ova dva osećanja iz prostog razloga što usamljenost često dovodi do toga da se osoba povlači kako bi bila sama. Ali biti sam i usamljen nije isto – u prvom slučaju osoba bira da bude sama kako bi sredila svoje misli i prepustila se razmišljanju ili kreativnosti, uživala u nekoj svojoj omiljenoj aktivnosti, kako bi našla svoj mir ili odmorila malo, dok je usamljenost neželjena samoća, osećanje nedostatka, tuge, nezadovoljstva usled izdvajanja.
Osoba može da bude sama ali da se uopšte ne oseća usamljeno, dok se usamljena osoba oseća tako čak i u prusustvu drugih. Ne podnose svi ni samoću na isti način, ali svakome prija da povremeno provede svoje slobodno vreme sam. Dok samoća obnavlja psihofizičko zdravlje i balans osobe, usamljenost stalno slabi osobu i može da dovede do ozbiljnih posledica.
Posledice usamljenosti
Posledice ovog složenog i neprijatnog osećanja, kada dugo traje, su mnogobrojne i imaju negativan uticaj na psihičko i fizičko zdravlje ljudi. Jedna od najopasnijih je pojačano lučenje hormona stresa, koji dalje dovodi do visokog krvnog pritiska, srčanih i arterijskih oboljenja, ali i do poremećaja kognitivnih sposobnosti kao što su pamćenje i učenje.
Hronična usamljenost narušava kvalitet sna, dovodi do smanjenja imuniteta, a takođe je i jedan od glavnih faktora koji predviđaju mogućnost nastanka depresije i alkoholizma, ali i samoubistva.
Kako prevazići usamljenost?
Kako su uzroci usamljenosti različiti, tako se i načini za njeno prevladavanje razlikuju. Svako se ponekad oseti usamljeno, ali problem nastaje ukoliko to stanje predugo traje, ukoliko individua nije sposobna da nastavi sa svojim svakodnevnim obavezama.
Rešenje za ovu naizgled bezizlaznu situaciju postoji, ali je bitno da osoba prepozna problem i bude spremna da prihvati odgovornost za sopstvene misli, emocije i postupke. Dobro je da pokuša da shvati zašto se oseća tako, šta je dovelo do toga, šta može da uradi kako bi se to promenilo… Ukoliko ne može da se izbori sama sa ovim osećanjem, uvek može potražiti pomoć nekog stručnjaka, psihologa ili psihoterapeuta.