Jedna od najpoznatijih gitariskinja na svetu, Malina Moye, nastupila je prvi put na ovogodišnjem Nišville Jazz festivalu. Ona je levoruka gitaristkinja, koja svoju Fender gitaru svira naopačke. Njen nastup i ophođenje prema fanovima bili su fantastički, i publika u Nišu je veoma uživala u njenom koncertu. Nakon nastupa, za Ananas Magazin, Malina Moye nam otkrila puno zanimljivih informacija o svojoj karijeri, prijateljstvu sa Princom i drugim umetnicima, filmovima, a takođe smo imali priliku i da čujemo neke sjajne anegdote iz njenog života.
Kako se osećaš nakon ovog fantastičnog nastupa? Da li si se zabavila?
Malina Moye: O, moj Bože, bilo je sjajno! Energija je bila divna! Bilo je jako vruće, i uz to dodajte činjenicu da smo bili na bini! Ovo je bio moj prvi put na Nišvillu. Želela sam da dođem ovde jer sam viđala stvari na internetu, i vi ste imali Candy (Dulfer) ovde, tako da sam pomislila: O, moram da nastupim tamo!, i veoma sam uzbuđena što smo došli! Bila sam spremna da sviramo još, ali morali smo da završimo…
Pričitala sam u jednom od tvojim intervjua, od pre par godina, da nikad nisi izvela nijednu pesmu Jimija Hendrixa, a sada si izvela obradu njegove pesme Foxy Lady. Da li si odlučila to da uradiš zbog toga što te ljudi konstantno upoređuju sa Hendrixom, ili zbog nečeg drugog?
Malina Moye: Zapravo, to je jako interesantno, jer, u suštini, nikad nisam zaista slušala Jimija Hendrixa. Ljudi ne mogu da veruju u to. Listala sam njegov katalog i dve pesme su se izdvojile – Foxy Lady i If 6 was 9. Pomislila sam: Čoveče, stvarno želim da budem deo tog Hendrix-iskustva, kao i svi vrhunski muzičari, kao što su Zakk Wylde, Kenny Wayne Shepherd, Robert Randolph, Buddy Guy, i ja sam bila jedina devojka. Uzbuđena sam zbog svog doprinosa, jer je Jimi uradio fantastičan posao.
Otac mi je jednom rekao: Malina, reći ću ti loše vesti. Ne zanima me koliko ćeš vežbati i raditi, nikada nećeš biti Michael Jackson, Prince, Jimi Hendrix… Dobra vest je što oni nikad neće biti ti! Ako budeš bila Malina Moye – razvalićeš svakog puta! I to je upravo ono što radim.
Dobro je poznato da potičeš iz muzičke porodice. Možeš li, molim te, da nam ispričaš nešto o tom iskustvu?
Malina Moye: Kada smo bili mladi (moja braća i ja), pevač Baby Face, L.A. Reid, George Clinton dolazili su u našu kuću. Odrastali smo uz takve ljude u našoj kući. Rođena sam u Ohaju, ali sam se preselila u Minesotu, a tamo sam, naravno, imala priliku da radim sa Princom. Bila sam jako mlada i Prince mi je dozvolio da budem tamo s njim i gledam ga kako svira gitare u Paisleyju (Princovo imanje) osam meseci, i naučila sam puno. Sećam se da, kada je sve bilo završeno, rekla sam mu: Gospodine Prince, mislim da sada mogu da odem u svet i postanem neko, jer sam zaista uživala u tome što sam ovde, i on mi je rekao: Radujem se što ću te gledati, Malina.
To je predivno! I, šta je rekao kada te je prvi put video na stejdžu?
Malina Moye: Znam, devojko! Znaš šta? Biću iskrena s tobom… Uvek sam se pitala u vezi toga. Kathleen (Johnson) je jedna od pevača koji nastupaju u mom bendu, a njen brat je bio zadužen za sve u vezi s Princom i Paisley imanjem. Mislim da bismo definitivno napravili neke predivne stvari zajedno, s obzirom da sam odrasla, ali nažalost, on je preminuo. Sećam se tog dana, jer sam se zapravo spremala za nastup na jednom festivalu i pozvao me je brat iz Minesote i pitao da li je istina da je Prince preminuo. Rekla sam mu: O, to ne može biti istina! Pozvaću Kathleen, jer se ona uvek odazove na moj poziv, i pozvala sam je i pitala da li se nešto dogodilo Princu i ona je odgovorila: Pozvaću te kasnije. Tako sam saznala.
Žao mi je što to čujem… Ko je još imao značajan uticaj na tebe, kao muzičara?
Malina Moye: Graham Central Station su uradili puno toga sa mnom. Nisam mogla da ih povedem sa sobom ovog puta, ali sam sigurna da će poći ako ponovo budem nastupala ovde. Ti ljudi su sjajno i naučila sam mnogo toga od njih. Takođe, Stevie Wonder! Sigurna sam da takođe mogu dovesti i njega i njegove muzičare sledećeg puta! Imam istinitu priču o njemu! On je živeo u kući do moje a ja to uopšte nisam znala! I tako, svirala sam nacionalnu himnu, vežbala, vežbala, vežbala, sa otvorenim prozorima…
I onda me je komšinica rekla: Malina, možeš li da dođeš kod mene rano ujutru?, i kada sam otišla tamo, videla sam kako na kauču sedi Stevie Wonder. Pomislila sam: Vi živite ovde?! Čuo me je kako sviram tu stvar iznova i iznova, i sve moje greške… A onda mi je on rekao: Čuj, pravim rođendansku proslavu. Želim da dođeš i sviraš na moj rođendanu. I tako smo se upoznali! Bilo je jako smešno, i neverovatno iskustvo.
Ali, iako postoji puno sjajnih umetnika, ja sam pravi obožavatelj Princa. Uvek sam volela kako koristi gitaru kao svoj produžetak, i naravno, to je ludilo – ja, kao žena, obožavam odeću i šminku, a takođe je voleo i on!
Već imaš iskustva u glumi. Možeš li da nam kažeš nešto više o tome? Kakvi su tvoji planovi na tom polju?
Malina Moye: Imam dva filma. Film Burn pojaviće se u bioskopima 23. avgusta. The Samuel Project će biti na Netflixu od kraja devembra, ali taj film je već bio u bioskopima u Americi. Napisala sam i pesmu Enough koja se pojavljuje u tom filmu, takođe. Bio je to prvi put da sam imala priliku da priredim nešto za (dodelu) Oskara, što je sjajno! Nadam se da ću imati još puno takvih mini prilika.
Ono što je skroz ludo u vezi te pesme (Enough) je sinergija filma i ono što je usledilo. Bila je to nedelja od 29. aprila do 4. maja, pozvala sam sve ljude da objave svoje fotografije u znak slave onoga što oni jesu u tom trenutku, ne onog što bi želeli da budu, već ono kakvi su kao ljudi sada, i da to hashtaguju #Iamenough. I kada smo to uradili, preraslo je u pravu kampanju. Yolanda Adams je napisala post o mojoj ploči, pesni, i poslala mi je poruku u kojoj je iskazala koliko joj se dopada album.
Trenutno radimo na scenariju za priču o mom životu. Naramo se da ćemo napraviti film, poput Purple Rain, ali o Malini Moye, o mom životu. Došla sam u Kaliforniju sa 20 dolara, bila sam beskućnik, živela sam na ulici, prala sam se na benzinskim pumpama, i onda je jedan čovek čuo moju priču i uložio u moju marku i tada su stvari krenule uzlaznom putanjom. Radićemo tu priču od samog početka.
Na Nišville Jazz festivalu izvela si neke od pesama sa svoj poglednjeg albuma (Bad As I Wanna Be), i publika je bila oduševljena. Tvoje nove pesme nose neke vrlo snažne i bitne poruke.
Malina Moye: Sa prvim albumom – Rock & Roll Baby, želela sam da se prikažem više kao gitaristkinja, a sa ovim sam želela da se predstavim i kao tekstopisac i pevačica, jer osećam da imam priču koju pokušavam da ispričam ljudima i želim da ljudi čuju te reči. Osećam da smo svi važni, svi vredimo. Ne moraš da se menjaš ni zbog koga, i mislim da ako ti ljudi govore da treba da se promeniš, oni nisu deo tvog plemena, jednostavno te ne razumeju. I znaš šta?! To je u redu. Samo nastavi svojim putem, dok ne nađeš ljude koji će umeti (da te razumeju).
Ovim albumom sam takođe želela da poručim ljudima da se zagledaju u sebe i pronađu kompetenciju u sebi, jer to je ono što sam pokušavala da uradim za samu sebe. Čak i sa naslovnicom (za album) – izarala sam taj kristalni autfit i crvene usne kao simbol glamura, ali sam takođe želela da se prikažem kao ratnica (kroz pozu). Ovo je moje mesto i zauzimam svoj teren.
Čini se kao da ljudi uvek žele da etiketiraju sve i svakoga. Pa tako, ti nisi samo Malina Moye, već i ženski Jimi Hendrix i mnogi te upoređuju sa brojnim poznatim muškim muzičarima. Da li ti to smeta? Kako se nosiš s time?
Malina Moye: U pravu si. Vidiš, fora sa pokretom Me, too je ta što je učinio da se promeni puno toga za žene, ali rekla bih i za muškarce. Pa tako, u odnosu na pre 3-4 godine, nismo imali toliko muzičarki, ali sada se pojavljuju sve češće i više, jer mislim da osećaju da ih ljudi vide. Ali mi smo oduvek bile tu, jedino je drugačije to što sada ljudi konačno obraćaju pažnju, i to je divno. Naravno, ja sam žena, ja sam crnkinja, ali nikada ne gledam na to kao moje prve karakteristike – uvek vidim sebe kao osobu koja želi da svira.
Oduvek su drugi ti koji ističu: Malina je crnkinja. Pa, ja nisam ni pomislila na to, dok ti nisi spomenuo! A šta je sa mojim fraziranje, tonom, onim što pokušavam da postignem? Želim istu vrstu poštovanja koje bi dobio neki muškarac. Ali istovremeno mislim da je biti žena takođe pozitivna stvar. Kada kažu: Hej, je l’ si video onu devojku, onu devoruku curu? – prihvatiću i to!
Ljudi uvek žele da odvajaju sve i ja to kapiram. To je ujedno jedan od razloga zašto sam i napisala pesmu Enough. Jedna osoba je učinila da se osećam vrednom, a ja to nisam uvažila. Kao što vidiš, iz koncerta koji smo priredili, kad počneš da veličaš žanrove uz rok, fank, i soul – to je poput onog što je Prince radio. I kada počneš da tražiš: Kako da etiketiramo Malinu? Da li je rokerka? Okej, već smo rekli – nije belkinja, nije ni plavuša, nema 60 godine… Onda počinješ da razbijaš sve te različite ideje, i kad se pojaviš negde, oni kažu: To si TI?! Kapiraš o čemu pričam?
I tako promeniš celu dinamiku onoga kako te ljudi vide, ali je ponekad potrebno malo masaže i moraš da opstaneš tamo, i ostaneš autentičan. Ja se neću promeniti. Ovo sam ja, i osećam da ćeš, s vremenom, biti potreban svetu, kad za to dođe pravi trenutak.
Read the English version of this interview.