Svaka pesma koju je otpevao postala je hit. Tako da je danas gotovo nemoguće pobrojati sve hitove Željka Bebeka, koje su mamili osmehe i terali suze na oči, armiji obožavaoca. Nišlije je ponovo oduševio nastupom na Evergreen festivalu, a društvo na bini pravio mu je sin Zvonimir. U ekskluzivnom intervjuu, za Ananas Magazin, Željko Bebek govorio je o omiljenoj pesmi, niškoj publici, našem gradu, o tome šta ga čini nostalgičnim, ali i najavio solistički koncert.
Koliko su festivali, poput Evergreen-a, potrebni da bi se mladima približile prave vrednosti, kada je muzika u pitanju?
Željko Bebek: Čuo sam da i u Srbiji postoje posebne radio stanice koje puštaju samo staru muziku, to znači da već imaju svoju publiku. Ja sam uveren da 50% publike čine zapravo neki novi klinci koji su već stvorili određenu relaciju između sebe i te muzike. Moj sin sluša evergreen muziku koju sam ja davno, davno slušao. Preko te stare muzike on uči da svira i peva, sve ono što mladom muzičaru treba. On ne spada, a ne spadam ni ja, u one koji slušaju tu neku muziku koja prođe za jednu noć.
Poslednji album izdali ste 2017. godine. Koja se pesma izdvojila kod publike?
Željko Bebek: Teško je to izdvojiti. Izdao sam mnogo albuma, svaki je manje-više prošao sjajno kod publike, zato i postojim danas. Mogu reći da je zapravo na svakom albumu bila neka pesma koja je ostala zauvek. Ja se i danas trudim da na koncertima otpevam sa svakog albuma po jednu stariju. To publika voli i ceni, bez obzira što imam odlične nove albume, koji su dobili puno nagrada u Hrvatskoj. Puno putujem po svetu, jer ljudi vole moje nove pesme. Ipak, raduje me i strašno volim kod moje publike to što vole da iznova odsviram neke nove pesme. Kada bih morao da izdvojim pesmu koja će ostati zauvek, to je neprevaziđena Selma.
U prošlosti ste često nastupali u Nišu, kakva Vas sećanja vezuju za naš grad?
Željko Bebek: Sećanja datiraju iz perioda pre početka karijere. Sećam se da sam u blizini Niša služio vojsku, tačnije u Pirotu. U tom periodu izašla je singlica koja se zvala Kada bi bio bijelo dugme već tada sam svojim prijateljima rekao, ovo je hit i čućete vi za mene još. Nakon izlaska iz vojske ubrzo je nastala karijera 1974, već sledeće 1975. godine moj prvi koncert je bio na Čairu. Koncert je pokazao da će ubuduće, zapravo za sva vremena, Niš biti jedan od gradova koji ne možeš zaobići.
Posle Bijelog dugmeta sam ponovo dolazio u Niš, u halu Čair, i uvek sam bio zadovoljan. Posebno me raduje što su ovde ljudi prijateljski raspoloženi, dobri su domaćini i uvek su me lepo primili. Uvek sam proveo makar dan duže nego što je planirano u Nišu. Posebno mi je drago da sam nakon dugo godina, kao solista ponovo u Nišu. Ono što je meni najdraže je da kroz te pesme predstavim, ako ne ceo bend, onda gitaristu koji je došao sa mnom. To je moj 16-godišnji sin Zvonimir Bebek.
Da li postoji neka anegdota vezana za Niš?
Željko Bebek: Bilo ih je mnogo, teško je setiti se svega. Ipak, uvek želim da ispričam kako je niška publika bila sjajna i kako je zapravo izvrsno postupila prema nama u jednoj situaciji… Bio je zimski period, krenuli smo iz Beograda na Čair. Veliki je sneg napadao, publika je već ušla u dvoranu, koncert je već trebalo da počne, a mi smo bili tek u Ćupriji.
Zakasnili smo tri sata publika je sedela i čekala, jer smo mi preko policije javili da dolazimo. To je ubedljivo najkasniji koncert koji je ikada neko u Čairu odsvirao pošto je počeo skoro u ponoć. Publika je bila sjajna – ostao sam im zahvalan. I dan-danas se sećam toga i imamo tu zahvalnost prema, sada starijim, ljudima, ali znam da su preneli na mlade taj isti osećaj želje i ljubavi prema muzici.
Kada pokušamo da sumiramo Vašu dosadašnju karijeru, nemoguće je izostaviti Bijelo dugme, čini se da današnjoj sceni nedostaju slične grupe?
Željko Bebek: Vreme nosi svoje, svako vreme nosi svoju muziku. Tako moramo i mi stariji, koji smo stvarili pre 50, 40 ili 30 godina, biti svesni toga da će samo naše najlepše stvari ostati. U međuvremenu će i od ove nove muzike, isto tako ostati nešto što će današnje generacija slušati kada budu starije. Ja ne patim mnogo ni za Bijelim dugmetom, ne patim za tim da imam drugačije kompozitore i autore, što mi je zapravo dobro. Ono jedino što mogu reći voleo bih da sam još uvek mlad i to je jedina nostalgija koja postoji (smeh), pa bi mladost verovatno bolje iskoristio nego što jesam, naravno u muzičkom smislu.
Dugo ste na muzičkoj sceni, koliko se ona promenila i u kom pogledu?
Željko Bebek: Muzička scena je živi organizam i menja se svakodnevno. Kada jedan dobar pevač izbaci novi album, automatski je nešto na muzičkoj sceni promenio i uneo neke novosti. Svi mi koji se time bavimo, svaki put kada izlazimo iz studija, svesni smo da smo nešto promenili. Sada je samo pitanje hoće li i kako će to publika prihvatiti. Nekada publika prihvati ono što mi ne bi voleli da prihvatimo, ali to je muzička scena koja će se menjati bez obzira na to kako mi želeli i voleli.
Često Vas možemo videti na različitim festivalima, da li planirate neki solistički koncert?
Željko Bebek: Iskreno se nadam da ćemo se Niš i ja ponovo sresti još ovog leta. To me jako raduje. Ovoga trenutka ne mogu da otkrijem neke važne podatke, ali će publika u narednom periodu preko medija saznati kada će i gde biti celi koncert Željka Bebeka u Nišu.