Svoje muzičko-poetsko veče umetnik Ivan Bosiljčić održao je 11. decembra pred prepunom salom niškog Doma Vojske. Ovaj glumac, pevač i igrać je izveo numere praćene pažljivo odabranim stihovima poznatih pesnika i sproveo nas kroz svoju ličnu ljubavnu ispovest. U nastavku pročitajte o čemu je Bosiljčić govorio u intervjuu za Ananas Magazin.
Kakvi su Vaši utisci nakon večerašnjeg koncerta?
Ivan Bosiljčić: Prošli put, kada smo nastupali u Narodnom pozorištu, održali smo dva koncerta za veče i to je bio presedan – ne radimo mi to svaki put. Tada sam obećao da ću se brzo vratiti i dobro se osećam kada ispunim obećanje, ljudi to umeju ovde da poštuju. Možda je sada bilo i uzbudljivije! Moraćemo da napravimo neki dobar ritam da se češće viđamo.
Da li modifikujete koncept poetske večeri u zavisnosti od grada u kome nastupate kako biste se približili mentalitetu ljudi ili je pesnička reč toliko univerzalna da ima moć da dopre do svačijeg srca?
Ivan Bosiljčić: Ovo je muzička predstava, koja kao svaka predstava ima svoj početak, svoj kraj, svoj vrlo jasan i izrežiran tok. I dokle god ima interesovanja izvodiću je u ovom obliku. Pokušavao sam nešto da uklonim, da na primer ubacim nove stihove Alekse Šantića, ono što govorim uz Žute dunje, ali je publika dovikivala: Žute dunje, žute dunje, hoćemo Aleksu Šantića, hoćemo Velimira Rajića. I onda sam rekao: Dobro! Ovi ljudi namenski dolaze nekoliko puta da čuju ovaj sadržaj.
I stvarno, ja sam glumac i ovo treba tretirati kao neku teatarsku formu. Kada budem pravio novo veče, napraviću sve potpuno novo, kao novu predstavu. Ovo je zapravo jedno pismo mojoj ćerki, kada bude odrasla, ostaće ovi zapisi šta ja njoj poručujem o ljubavi. Jer su ovo sve moja lična iskustva o ljubavi, ispričana rečima velikih pesnika.
Glumački izražaj na filmu i u predstavama je različit. Sa kakvim se Vi izazovima susrećete dok radite na filmu, a sa kakvim u pozorištu?
Ivan Bosiljčić: Meni se ta dva procesa potpuno dopunjuju. Kad se malo zasitim kamera, ja se hitro vratim u pozorište, jer ono je kao sportska disciplina. Krenete sa starta i dva sata nema stajanja. To sve mora iz prve. A pred kamerama imaš mogućnost za nekoliko pokušaja dok se ne nađe prava finesa. I svaki put se sa nekog filmskog procesa vraćam u pozorište bogatiji, sa više detalja, više finesa. A onda kada se vratim iz pozorišta pred kamere – donesem neku širokopoteznost, neku silu. I onda sve to ide u krug. Kada bi me neko pitao da li bih se odrekao ičega, ne bih se odrekao ničega, jer čini celinu.
Koja uloga je obeležila Vašu dugogodišnju karijeru i predstavlja neku vrstu prekretnice?
Ivan Bosiljčić: Evo, Vi ćete možda pomisliti da ja ovo govorim zato što sam u Nišu, ali meni je saradnja sa Kokanom Mladenovićem, vašim Nišlijom, jednim od najvećih reditelja današnjice, na Zoni Zamfirovoj, u Pozorištu na Terazijama, uloga koja mi je potpuno preokrenula život.
Iz kog razloga?
Ivan Bosiljčić: Prvo, Kokan je toliko dobro znao Zonu Zamfirovu, i toliko je o njoj maštao od detinjstva, da je to predstava koja je pravi biser, ne samo beogradskog, nego i srpskog repertoara. Drugo, to je prvi mjuzikl u istoriji srpskog teatra koji je nagrađen na Sterijinom pozorju, u kategorijama drame, na našem najvećem pozorišnom festivalu, taj mjuzikl je dobio osam nagrada. To vrlo jasno govori o kritici, šta je kritika rekla.
Publika, inače, obožava Kokana Mladenovića, tu nema zbora. Ali ono što je bilo zanimljivo, to je da su sve kolege, koje i nisu bili ljubitelji muzičkog teatra, koji možda nisu bili zainteresovani za neki moj rad, većina ih je priznala da to što smo napravili je izuzetno zanimljivo. I kada čujete takvo nešto od publike, kritike i od kolega, znate da se krug zatvorio i da je vredelo. Dugo posle toga mi se to nije ponovilo. Zato Vam kažem da je to baš, onako, neki ozbiljan presedan.
Saradnja sa kojim rediteljem je najviše uticala na Vaš lični razvoj?
Ivan Bosiljčić: Sa Kokanom Mladenovićem! Radio sam čuvenu brodvejsku predstavu Čikago, zatim smo radili Maratonci trče počasni krug, kao grobarski mjuzikl, i nakon toga smo uradili fantastičnu Zonu Zamfirovu. Sa njim sam se i svađao i voleo i sve je to izraslo u jedan pravi ozbiljan odnos između reditelja i glumca, između dva čoveka. Pravi teatarski odnos!
Radili ste dugo i sa rediteljem Zdravkom Šotrom. Na šta Vas seća saradnja sa Šotrom?
Ivan Bosiljčić: Da, pred kamerama, svakako saradnja sa Šotrom je obeležila karijeru, jer me je Šotra spojio sa mojom divnom Bobom Mićalović, koju sada gledamo u Korenima. Ponovo se potvrđuje kako je to velika glumica, jedna ozbiljna lepota i ozbiljan talenat. Svašta smo prošli zajedno, mnogo smo snimali zajedno, i još ćemo.
Kada sam intervjuisala Slobodu Mićalović, na pitanje o svojim poslovnim planovima, rekla je: Pravi planove da ti se Bog smeje. Šta biste Vi na to rekli?
Ivan Bosiljčić: A kad se pomoliš Bogu, on prestaje da se smeje i ispuni ti želje! Tako da je u molitvi recept za sve. Već imam neke planove, Bog je i onako naumio neke lepe stvari. Ja sam ovde doleteo juče iz Moskve, i na kraju decembra ću se vratiti tamo, zato što učestvujem u jednom velikom istorijskom projektu. Radim sa velikim ruskim rediteljima, velikim ruskim glumcima i mnogo se radujem da nastupim pred našom publikom. Zato što verujem da odozgo donosim neku nevidljivu silu, neko onako potpuno nevidljivo iskustvo.
Ne zaboravite – ja ovde govorim Jesenjina, Simonova, svašta tu ima rusko… I narod to baš može da prepozna. Mislim, shvatite Vi mene sa rezervom, ja sam veliki rusofil, ali duboko verujem da svako ko bi zgazio na to tlo, da bi istog momenta shvatio koliko je to velika zemlja i velika kultura. Čast mi je da budem deo i njihove kinematografije.
Kako biste prokomentarisali stanje umetnika u Srbiji?
Ivan Bosiljčić: Stanje umetnika u Srbiji se popravilo, zato što vlast konačno čuje umetnika, zato što su počeli da se otvaraju neki budžeti, zato što su umetnici shvatili da ne moraju uvek da čekaju državu, nego da mogu samostalno da naprave neki projekat, kao što sam se ja oslonio na vašeg domaćina Olivera Paunovića i izveo ovo u Nišu nekoliko puta. Zato što su umetnici kroz neka teška vremena prošli kao pobednici. I sada mogu da budu ponosni na sebe.
Radili ste nedavno na kratkometražnom filmu Misao umetnika. Kakve su misli umetnika Ivana Bosiljčića?
Ivan Bosiljčić: Neobično je bilo da me je produkcija Kliker i izvrsna sarajevska rediteljka Amina Avdić, pozvala da, pored pregrštat sarajevskih glumaca, glumaca iz regiona, stavi baš mene u centar svog filma Misao umetnika. Ona je inače dizajner, završila je Akademiju likovnih umetnosti i napravila je film, sa namerom da oslika unutrašnji svet jednog glumca: Kako se to oseća glumac u poslednjem trenutku pred premijeru? Na veliki uspeh smo naišli od sarajevskog festivala, preko evropskih, regionalnih festivala, trenutno smo u Podgorici na podgoriškom film festivalu. Nekako mi je bilo neverovatno da se iko bavi unutrašnjim svetom umetnika.
Znate, mi smo kao na štanc traci, nas samo onako teraju: Ajmo, reprize, serija, epizode, Ajmo, kostimi, šminka… Samo nas nešto zbrzavaju… Čak nam nekako retko i daju priliku za probe. Mi svi znamo da se u probama najviše uživa, ne samo u izvedbama. Mi smo sada malo digli glas protiv toga i moraće da nas poslušaju. A ja sam to dobio od Amine Avdić u trenutku kad mi je bilo najpotrebnije. Zapravo je to nekako došlo preko moje Jelene koja je radila muziku za film i dala svoj glas u filmu. I to je možda prvi put da smo nastupili zajedno u filmu, i tek ćemo. Bilo je zanimljivo! Izuzetno je uspešan film, zato što se konačno govori o nekom unutrašnjem svetu, ne samo o ovom svetu koji se manifestuje, koji košta, u kom se troši i tako dalje.
Vi ste multitaletnovana ličnost. Koji od Vaših mnogobrojnih talenata Vam je najbliži srcu?
Ivan Bosiljčić: Ja sam 16 godina bio igrač, pa sam onda išao paralelno u muzičku školu. Mnogo sam voleo da se izražavam pevački, a imao sam neki svoj pravac, prosto – to je ovaj sada pravac. Da li je to pevački? Da li je to gluma? Zato je možda zanimljivo publici. I poslednje što sam postao je glumac. Ne znam, sve ja to sabiram. Evo, videli ste večeras. Sve se pred publikom može. Jedino što znam da svaki svoj talenat mora da se iskoristi. Umetnik ne sme da dozvoli da nijedan, ni najmanji talenat ostane zakopan, jer on može da zaboli.
I za kraj bih Vas pitala koji je Vaš omiljeni citat i šta biste poručili mladim ljudima?
Ivan Bosiljčić: Mladi ljudi, kada budete u prilici, čitajte Dostojevskog. Zato što je Dostojevski rekao: Lepota će spasiti svet. A zapamtite: mi smo jedna nacija koja vri od lepote. Ne samo fizičke, nego i duhovne. Eto, to tražite! Tražite lepotu, za pobedničku lepotu o kojoj je pisao Dostojevski. Bože, kao da je pisao o nama!