Vesna Leibowitz je vizionarska slikarka iz Niša, koja svojim umetničkim delima unosi ljubav, mir i pozitivnu energiju u domove ljudi širom sveta. Njena misija je oplemenjivanje života svih ljudi, a inspiraciju dobija od Univerzuma, svoje ćerke i svega lepog što nas okružuje. Ovog petka će izložiti svoje slike mandala u beogradskom Flow centru, što smo iskoristili kao povod za razgovor sa ovom jedinstvenom umetnicom.
Reci nam nešto o svojoj izložbi mandala, koja će biti otvorena u petak u Beogradu.
Vesna Leibowitz: Izložba nosi naziv Stvaranje kosmičke vribracije i biće organizovana u Flow centru, za jogu i meditaciju, koji se nalazi na Zelenom vencu. Jako mi je drago što ću moći da izložim baš ove slike kod njih, s obzirom da su moje slike iz žanra vizionarske umetnosti, gde manifestacije mojih vizija prenosim na platno. Moje slike mandala će upotpuniti taj prostor. Imaćemo i jedno kratko predavanje o meditacijama na mandalama. Imam i svoju čakra seriju sa kojom su ljudi, koji su kupovali te slike, imali odlične rezultate. Ako mogu da pomognu ljudima, onda one završavaju svoju svrhu.
Šta za tebe znače mandale i zbog čega si fokusirana na njih?
Vesna Leibowitz: Prvenstveno, samo stvaranje mandale je meditacija. Dolazi se u jedno meditativno stanje za vreme slikanja mandale. Mandala ima u svim religijama. Mi mislimo da ih ima samo u budizmu i hinduizmu, ali ima ih i u hrišćanstvu. Pogledajte simbole na rezbarijama na klupama i stubovima i videćete ih. I u hrišćanstvu imate meditaciju. Kod nas je čitanje akatista neka vrsta meditacije.
Slikar meditira na neku određenu stvar, koju želi da prikaže, i onda se sama mandala stvori kroz umetnika. U budizmu se, na primer, rade mandale sa peskom, koje se nakon meditacije rasture jer one treba da prikažu nestalnost stvari u svetu – kako je sve u pokretu i progresu, i kako ne bi trebalo da se vezujemo za bilo koje stvari jer onda dolazi do patnje. Tako i sliku kad slikamo, ne treba da se vežemo za nju, već da je pustimo da ode.
Kada slikam mandale, uglavnom to radim za druge. Trudim se da ne unosim svoja svakodnevna osećanja, već nešto duhovno, kao što su ljubav, saosećanje i empatija. Slike, kao i kristali, jako su bitna stvar za prostor. Ljudi kod nas tek sad počinju da imaju svest o tome koliko slike mogu da unesu pozitivne ili negativne emocije u nečiji dom. Zbog toga što želim da oplemenim nečiji dom i život, unosim svu svoju pozitivnu energiju i emocije.
Deo svog života provela si u Americi i relativno često putuješ tamo. Da li si drugačiji umetnik kada si u Americi? Da li ti je inspiracija potpuno drugačija i vodi te na neku drugu stranu, ili si to ti, gde god da se nalaziš?
Vesna Leibowitz: Odlično pitanje. Baš dosta pričamo o tome koliko kultura utiče na čoveka i stvaranje umetnosti na kakvu smo mi navikli. Mene su upravo ta putovanja dovela do toga da slikam vizije koje imam. Najverovatnije da bih isto slikala i da nisam išla tamo, da nisam putovala i upoznala neke od poznatih vizionara, kao što su Alex Grey i Allyson Grey, kod kojih sam i učila slikanje.
Kako je umetnost Alexa Greya uticala na tebe?
Vesna Leibowitz: Upoznala sam se sa slikama Alexa Greya kada sam imala migrene… Sa 19 godina sam dobila strašne migrene i pokušavala sam na razne načine da pomognem sebi – akupunktura, akupresura, masaže… Migrene su jedna teška bolest, koju ljudi, a ni doktori, ne gredaju kao ozbiljnu stvar, a ona to jeste.
Ja sam patila od migrena tri godine, bila sam pod nesnosnim bolovima, i telo je počelo da mi umire. Onda sam proučavala kinesku medicinu i tražila na koje načine mogu sebi da pomognem kroz razne masaže i pronašla sliku Alexa Greya na kojoj prikazuje celo telo čoveka sa svim meridijanima. Lakše mi je bilo da gledam tu sliku i da vidim gde se koje tačke nalaze. Zatim sam gledala njegove druge slike i videla kako on prikazuje dušu, duh, telo i te meridijane koji sve povezuju. To mi je jako bilo interesantno.
Mi smo navikli na određene boje u umetnosti – sve nam je uvek bilo tamno – bordo, braon, oker, eventualno plava. Ja uglavnom slikam znanje koje sam skupila tokom godina, ono što osećam i mislim i kakve vizije imam. Jako je teško staviti baš sve na platno, zbog toga se trudim da se, kao i u meditaciji, skoncentrišem na jednu stvar. Kada slikam portrete, manifestujem svoje misli o toj osobi i njenoj duši, željama, potencijalima. Stavim sve to na platno i pošto snažno želim to što mislim dok slikam – onda se toj osobi to i ispuni.
Jedan od tvojih slika, koja se ističe na posebno lep način, jeste portret tvoje ćerke onako kako je ti vidiš u budućnosti. Kako je došlo do toga da ti svoju ćerku potpuno jasno vidiš kao odraslu osobu i takvu je naslikaš?
Vesna Leibowitz: Ja sam nju videla istog trenutka kada sam zatrudnela. Ona mi je došla kao kometa u stomak. Sela sam na krevet i rekla sebi: „Ja sam trudna i to je devojčica“. Bila sam zbunjena jer nikada nisam čula da je neko imao tako jasnu predstavu začeća svog deteta. Pretpostavljam da mnoge žene dožive isto to, ali ne govore o tome da ne bi ljudi pomislili da su lude. S obzirom da sam u to vreme već bila odrasla osoba, nisam imala problem da pričam o tome što sam osetila i da znam da je devojčica jer sam je već videla i osetila konekciju sa njom.
Zamisli dve duše u jednom telu da imaš! To je nešto najlepše i najčudnije što može da se desi na ovom svetu – ta trudnoća. Onda ste tako povezani, ne samo genetski, već i svojim dušama. Ja sam meditirala nad Anastasijom i razmišljala kakva će ova osoba da bude kada odraste i takvu sam je naslikala.
Na tvojim slikama često domiraju motivi Univerzuma. Šta to za tebe znači?
Vesna Leibowitz: Univerzum za mene znači Bog, tako da kad slikam ove slike i kosmos – uglavnom je u pitanju naša povezanost sa Bogom i anđelima. Verujem da svi mi imamo u sebi deo svog Stvaraoca. Galaksije su na mojim slikama simbol roditelja, DNK, predaka. Uglavnom ih ima dve na portretima, sa obe strane osobe.
U Pensilvaniji si 2014. godine učestvovala u grupnoj izložbi pod nazivom Politically Incorrect. Sliku koju si tada predstavila razlikuje se i po stilu i po emociji koju prenosi, u odnosu na tvoje sadašnje stvaralaštvo, koje odiše mirom i balansom.
Vesna Leibowitz: Slika koju sam tamo, u Artform galeriji, prikazala zove se Inner Scream (Unutrašnji vrisak). Tema izložbe je bila prikazati neku političku nepravdu. Ja sam slikala sliku o političkoj neispravnosti i zaboravljanju na individuu u ratu, najviše u bombardovanju na Srbiju 1999. godine. Tada smo se svi držali zajedno i niko nije to osećao kao rat i kao nešto strašno, sem onih koji su izgubili svoje najbliže… Tada su dve trudnice izgubile život u vozu, kod Tvrđave, što je mnogo strašno, a ljudi zaboravljaju na te takve stvari. Taj „unutrašnji vrisak“ je zapravo vrisak svih tih ljudi koji su izgubili svoje najdraže u ratovima koje vode političari zarad nekih svojih, uglavno, ličnih ciljeva. Stil za tu sliku mi je došao bukvalno iz Srbije. To je ona kulturološka razlika.
Ekspresionistička je slika, impasto, sa dosta boje, jako mračna i teška. Htela sam da prikažem baš to što je meni bilo strašno. Ja sam u to vreme bila u srednjoj školi, u Americi, potpuno sama. Slušala sam vesti o dešavanjima u Srbiji i sve što sam čitala bilo je jako strašno i tužno. Htela sam da taj stil, koji me vezuje za Srbiju, i te boje na koje smo mi navikli, baš to prikažem kroz tu sliku, da bude lako prepoznatljivo. Ta slika je i trebalo da bude tako teška i uznemirujuća. Mediji u Americi su strašni i prikazivali su iskrivljenu sliku onoga što se ovde dešavalo. Htela sam da im pružim istinu.
Posle srednje škole si se vratila u Srbiju, da bi nekoliko godina kasnije ponovo otišla za Ameriku, gde si uostalom upoznala i svog muža, a onda si se opet vratila kući… Verovatno te ovo mnogi pitaju, ali s obzirom da ovde vlada mišljenje da je umetnicima najgora „osuda“ da ostanu u Srbiji – zašto si se vratila?
Vesna Leibowitz: Treba ljudi malo da putuju da bi videli zbog čega sam to uradila, i naravno, da imaju decu. Meni se iskreno Amerika ne sviđa za porodičan život. Amerika je izgubila vrednost porodice jako davno. Kapitalizam se desio. On te tera da samo radiš, radiš, radiš i da nemaš vremena za svoju decu, koju će vaspitavati ulica, geto, škola. U Americi ćeš da čuješ da svake sekunde u pucnjavi umre troje ljudi, tako nešto, gde ti kao stranac ne možeš da znaš da je s jedne strane ulice neki srednji stalež, a sa druge je geto, narkomani, kriminalci, pucnjave… Ne znaš gde ćeš da pogineš sasvim slučajno! Ili u školama – često se dešava da neko dete pobije svoje drugare. To su neke strašne stvari i ja ne želim da moje dete uopšte ima dodira sa tim.
U Americi ne možeš da pustiš dete samo da ode kod druga da se igra. Moraš da ga odvedeš i budeš sa njim. Tamo su periferije mnogo lepše za porodičan život, ali je potreban auto, svi rade i nemaju vremena za druženje. Svi Srbi, koji su otišli tamo, reći će istu stvar – da se retko kad viđaju sa prijateljima. Ovde, kod nas, izađeš u grad i sretneš sve svoje prijatelje! Uvek možete da sednete na kafu, opustite se i porazgovarate.
Mi smo, pogotovu u Nišu, stvoreni da budemo boemi, da uživamo, da se družimo… Potpuno sam sigurna da su mnoge zemlje u Evropi dosta bolje za život nego Srbija, ali meni je sada, uz tehnologiju, sasvim svejedno gde živim jer mogu da prodajem slike svuda u svetu. Ovde su mi roditelji, imam svoju kuću, dvorište – svoj dom, ne moram da plaćam kiriju. Slike mogu da prodajem bilo kome u svetu, a dete mogu da pustim na ulicu bez razmišljanja da će neko drugo dete da izađe s puškom i ubije ga.
Do sada si se bavila raznim poslovima, među kojima su i rad u filmskoj industriji i organizaciji muzičkog festivala. Da li planiraš opet da radiš neki takav posao ili si skroz fokusirana na slikarstvo?
Vesna Leibowitz: Nije isključivo. Ja sam osoba koja veruje i misli, i tako živim. Mogu da živim kako hoću i nemam limite. Ako odlučim da budem automehaničar, otići ću kod automehaničara da učim zanat, pomažem u poslu i primam neku platicu, zašto da ne! Radila sam razne poslove, na primer, pet godina sam bila pirser u jednom salonu, slikala sam na staklu dok sam studirala psihologiju i filmsku režiju i prodavala sam te slike u Tvrđavi, kada sebe još nisam doživljavala kao slikara… Ljudi su pokušali da me odvrate od slikarstva. Pričali su: „Zašto hoćeš da budeš starving artist i da prodaješ slike na ulici?“, ali ja baš želim da prodajem slike na ulici. Na taj način imam kontakt sa svim ljudima i fidbek kako se to njima sviđa. Baš ću uskoro to i da uradim – da odem u Pobedinu i da slikam i prodajem slike na ulici.
Kada si odlučila da će ti slikarstvo postati mnogo više od hobija?
Vesna Leibowitz: Slikarstvom sam se ranije bavila samo iz hobija. Tada sam slikala Anastasiju, kao bebu u stomaku, Budu, Anastasiju kao odraslu ženu i sliku koja se zove Univerzalna ljubav ili Univerzumska ljubav. Anastasija je bila beba kada sam slikala tu sliku i kad god bi je videla, ona se toliko radovala! Želela je da iskoči iz ruku moje majke, od sreće!
Kada sam završila sliku, Anastasija se mnogo radovala i grlila je i svaki put kad je videla, bila je mnogo srećna. Tada sam pomislila da ako sam mogla slikom toliko da obradujem i usrećim neku bebu, onda ću sigurno moći da izazovem da se još mnogo ljudi tako oseća. Osetila sam odgovornost prema ljudima u svetu da ih učinim srećnim i odlučila sam da slikam.
Šta bi poručila mladim slikarama u Srbiji?
Vesna Leibowitz: Jedna od bitnih stvari je networking, a druga je konstantno unapređivanje. Uvek možeš da naučiš nešto novo od drugog slikara, koliko god da si iskusan. U svetu postoji dosta radionica, škola, koje mogu ljudi da pohađaju na nekoliko dana. Putovanja i upoznavanje novih kultura, medijuma, boja, eksperimentisanje – jako su važni.
Poručila bih im da izađu iz svoje zone komforta i stalno da uče nešto novo o raznim stvarima. Slikari, kao i pisci, imaju neku odgovornost prema publici i treba da imaju neko određeno znanje o svemu što nas okružuje, kako bi to osetili i naslikali.