`
MUZIKA Vojkan Borisavljević: Muzika i umetnost su ogledalo stanja u društvu

Vojkan Borisavljević: Muzika i umetnost su ogledalo stanja u društvu

Čuveni srpski kompozitor i dirigent Vojkan Borisavljević publici je dobro poznat po svojim kompozicijama koje je pisao kako za razne muzičare sa naših prostora, tako i za brojne televizijske serije i filmove. Na predstojećem koncertu orkestra Impresija, koji će biti održan 29. decembra u niškom Narodnom pozorištu, nastupiće kao dirigent. O tom koncertu i svom dosadašnjem stvaralaštvu Vojkan Borisavljević govori za Ananas Magazin.

Kako je došlo do Vaše saradnje sa orkestrom Impresija?

Vojkan Borisavljević: Naša saradnja je počela u aprilu mesecu ove godine, na poziv koleginica iz orkestra. One su želeli ovde da naprave jedan orkestar sastavljen prvenstveno od muzičara iz Simfonijskog orkestra, ali da sviraju drugačiji repertoar.

I već od starta se pokazalo da niška publika veoma voli takve aranžmane. Mi smo već imali taj Uskršnji koncert, gde su niške pevačke snage na čelu sa Galetom, Najdom i Oliverom Katićem, izvele poznate evergreen melodije, pre svega domaće, što je publika vrlo lepo primila. Onda smo imali prilike da sviramo na otvaranju i zatvaranju niških Filmskih susreta. To zatvaranje direktno prenosio RTS, tako da smo imali prilike da čujemo oduševljenje svih kolega koji se bave i filmom i muzikom.

Recite nam nešto o predstojećem Novogodišnjem koncertu Impresije, na kom ćete takođe vi biti dirigent.

Vojkan Borisavljević: Uvek se pri kraju godine u svakom velikom gradu prave koncerti i klasične, i pop, i rok muzike, koji prosto prave neki rezime godine i stvore dobro raspoloženje publike za predstojeće praznike. Ovoga puta su glavne zvezde Dejan Najdanović Najda i Bojana Stamenov, koji će pevati i duete i solo numere. Posebno će biti zanimljivo Najdino izvođenje pet pesama grupe Smak, u velikoj orkestarskoj verziji. Te pesme publika i dalje voli, a sada će moći da ih čuje u jednom drugačijem, orkestarskom ruhu.

Vojkan Borisavljević i orkestar Impresija
Vojkan Borisavljević sa članovima orkestra Impresija Foto: Impresija / Facebook stranica

Jedno od Vaših poslednjih ostvarenja je muzika za film Santa Maria della Salute. Kako je protekao Vaš rad na toj muzici?

Vojkan Borisavljević: Posle dužeg vremena sam radio jedan autorski projekat – nisam samo dirigovao nego sam i nešto pisao. Inspiracija je pre svega došla na temu jednog sjajnog scenarija, koji je napisao Zdravko Šotra, i gde sam ja uspeo da upoznam lik našeg velikog umetnika i intelektualca Laze Kostića, iz neke druge vizure.

Saznao sam neke podatke iz njegove biografije, koje nisao do tada znao, a i otkrio sam kako je ta mlada srpska država funkcionisala krajem 19. veka. Sve je to za mene bilo vrlo inspirativno, pre svega jer je tadašnja vlast vrlo uvažavala reč umetnika i intelektualaca. Ali ono što je najlepše u svemu tome bilo je zapravo ta, nažalost, neostvarena ljubav Laze Kostića prema Lenki Dunđerskoj i ta njegova pesma koju je on pisao godinama, a koja predstavlja sigurno jedan od bisera, ne samo srpske već i svetske literature.

Imao sam sreću da mi je produkcija obezbedila živi simfonijski orkestar. Znači, nikakvi kompjuteri i programi. Živi Simfonijski orkestar RTS-a, koji je svojim sviranjem i kvalitetom obeležio tu muziku. Dobio sam i nagradu ove godine na Festivalu televizijskih serija. Ali moram još nešto da kažem… Kada sam snimao muziku, nisam imao prilike da vidim i sliku, pošto se ona paralelno snimala. Ja sam zapravo malo radio napamet, samo na osnovu scenarija. Kada smo kasnije postavili tu muziku na montiranu sliku, ona se tako neverovatno uklopila – kao da sam gledao sve te materijale! Bio je to jedan zaista lep posao i divna saradnja sa Zdravkom Šotrom, koja traje već više od 40 godina.

Mnoge Vaše kompozicije kroz razne filmove i televizijske serije bile su svakako zapažene. Ipak, nekako se Vaš rad na muzici u filmu Lajanje na zvezde, nevezano za nagradu Zlatna mimoza koju ste dobili, nameće kao jedna od onih vanvremenskih, koje znaju ljudi gotovo svih generacija. Kakvo sećanje imate na rad na toj muzici?

Vojkan Borisavljević: Evo šta je zanimljivo! Prvi film koji sam radio u životu, davne 1969. godine, bio je Višnja na Tašmajdanu. Tematika je bila o mladima i to je bio prvi objavljeni roman Siniše Pavića. Mnogo godina kasnije, 1996, opet sam dobio jednu sličnu temu – o mladima, koju je pisao Milovan Vitezović. Isto sam imao sreću da sam imao živi orkestar koji je pratio tu tematiku. Ja sam pisao muziku asociranu šezdesetim godinama prošlog veka, počecima rokenrola u svetu i radio sam sa gudačima. To sam imao i u svom prvom filmu.

Lajanje na zvezde je bio jako gledan film, ali on ima i brojne reprize sada na raznim kanalima. Ja gledam po mojoj ćerki, koja se rodila otprilike tada – ona ne propušta nijednu reprizu i zna sve replike napamet. Taj film se na jedan pravi način primio kod mlade generacije, možda i zato što postoji mnogo filmova sa teškom tematikom, ratovima, problemima, a ovo je jedna lepa, ležerna, naivna priča o ljubavi mladih ljudi i verovatno je upravo to presudilo da film doživi takav uspeh i popularnost.

Komponovali ste i veliki broj neprevaziđenih hitova za razne umetnike sa naših prostora… Možda je nezahvalno pitanje, ali da li Vam je neka od tih pesama posebno draga?

Vojkan Borisavljević: Ljubav je samo reč. To je jedina pesma koju sam napravio za Zdravka Čolića. Dobio sam divan tekst Svete Vukovića, koji je pisao mnoge pesme za mene. Seo sam za klavir i gledao taj tekst. Melodija je jako brzo došla. Zdravko je prvi put otpevao na jednom mom koncertu 1973. u Domu sindikata i snimio na ploču, ali na B strani.

On je tada uglavnom radio sa Kemalom Montenom i njegove pesme su se nalazile na A strani, a meni su rekli: Dajte da dopunimo ploču, i onda je ta B strana bila prodata u 50.000 primeraka, a moj pokojni kolega Kemal Monteno se uopšte nije ni sećao šta je bilo na toj A strani! Eto, ta pesma mi je zaista najdraža. Sjajno ju je izveo i Dušan Svilar, takođe i Viktorija ima svoju verziju, kao i mnogi drugi. Ta pesma je nastala pre 44 godine i živi i dalje.

Da li je istina da ste pesmu A sad adio napisali za 30 sekundi?

Vojkan Borisavljević: Ma, da! Reditelj Aca Đorđević i scenarista Siniša Pavić, sa kojima sam puno radio, dali su mi jasnu indikaciju šta oni hoće. Rekli su: Hoćemo da se u toj muzici oseća vruć vetar koji dolazi iz Grčke. Baš su mi tako rekli i to mi je bilo dovoljno jer sam često letovao upravo u Grčkoj. Ja sam seo i inspiracija je stvarno došla u jedno trenutku i to je strašno brzo došlo!

Nije to neka komplikovana pesma – što bi rekli muzičari, ima tri tona i dva akorda, ali svejedno se primila dobro u seriji, a nastavila je svoj put i mimo nje. Gotovo da ne postoji proslava, fajront u kafani kada se ne izvodi ta pesma, a takođe i kada političari odlaze iz svojih „fotelja“.

Ali najmasovnije izvođenje te pesme bilo je negde krajem osamdesetih godina, na NEP stadionu u Budimpešti. Ta serija je prikazivana tamo i proglašena je za seriju godine, a Smoki Samardžić za glumca godine. Onda su oni poručili da napravimo verziju i na mađarskom. Mi smo to uradili i snimili ploču, i on je pevao tu pesmu sa horom od 100.000 Mađara na NEP stadionu. To je bilo fantastično! Najmasovniji hor koji sam ikada video!

Kako biste opisali razvoj muzičke scene u našoj zemlji, s obzirom da ste neko ko je sveprisutan u toj sferi već 50 godina?

Vojkan Borisavljević: Znate kako… Muzička scena je u krizi. Ne samo u našoj zemlji, već je tako u celoj Evropi i svetu, već sigurno više od 20 godina. Nema ničeg novog. Poslednja neka bitna stvar koja se desila u pop i rok muzici bila je pojava grupa Queen. Posle toga nije bilo ničega. Italijanska muzika, te kancone isto više ne postoje. Francuske šansone su takođe nestale. Usled te krize, dosta se poseže za starim pesmama, pa se rade obrade i novi aranžmani starih pesama.

U našoj državi je već decenijama prisutna neka kriza. A ako je država u krizi, ne može ni muzika da se razvija kako treba. Muzika i umetnost su ogledalo stanja u društvu. Zlatne godine na ovim prostorima su bile neke sedamdesete godine, kada je ovo bila jedna vrlo značajna zemlja u evropskim i svetskim okvirima, i tada su i film, i književnost, i pozorište, i muzika bili mnogo kvalitetniji nego danas. Preostaje nam samo da sačekamo neka bolja vremena…

Šta biste izdvojili kao posebno značajan događaj koji vam je obeležio ovu godinu?

Vojkan Borisavljević: Pre nekoliko dana sam dobio novoustanovljenu nagradu Udruženja kompozitora Srbije za popularno stvaralaštvo, pod nazivom Darko Kraljić i dodeljuje se za životno delo. Prošle godine je prvu tu nagradu dobio Kornelije Kovač, a ove godine sam to bio ja. To će biti ujedno i povod da napravim svoj solistički koncert u martu u beogradskom Narodnom pozorištu. Ono što je posebno zanimljivo – uspeo sam čak i knjigu da napišem! Zove se Moja odiseja, autobiografskog je karaktera, a objaviće je izdavačka kuća Vulkan. Tako da ću nagradu i knjigu proslaviti na koncertu, u martu sledeće godine.

To su divne novosti, a da li će možda i niška publika dobiti priliku da čuje Vaš koncert u toku sledeće godine?

Vojkan Borisavljević: Ovde imam velike planove i sigurno će biti jedan simfonijski koncert. U pitanju su dela grupe Kerber, koji ćemo u maju mesecu izvesti u Nišu, sa orkestrom Impresija i crkvenim horom Branko, koji su zajedno nastupili na nedavno održanom koncertu Kerbera u Sava centru. Koncert je bio fantastičan! Upravo onako kako je završen, sa horom, tako će biti i na ovom koncertu.

A postoji tu i jedna ideja, koju mogu sada ekskluzivno da Vam kažem, a to je da se kultni mjuzikl Lutka sa naslovne strane naredne godine postavi ovde u Nišu, u saradnji sa svim kulturnim gradskim institucijama, a ne samo sa pozorištem. To bi bio projekat Grada Niša i ja očekujem da bi to do leta moglo da bude izvedeno.

Podeli ovaj tekst sa svojim prijateljima:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *