`
MUZIKA (Ne)dostupna polja Nikole Vranjkovića u klubu Feedback

(Ne)dostupna polja Nikole Vranjkovića u klubu Feedback

15. april. Nije u Beogradu. Jedna obična prolećna nedelja, malo oblačna i prohladna, ali laganog tempa. Vreme kao naručeno za drugi koncert Nikole Vranjkovića u Feedback-u.

Drugi? Zašto drugi? Zato što je u subotu bio prvi, pa logično, zar ne? Na njemu, na žalost, nismo bili i nismo ga ispratili, ali smo se svojski raspitali po Feedback-u o utiscima. Utisci od subote su bili jednoglasni – vrućina i krkljanac. Zato smo i, delimično, sačekali ovaj nedeljni koncert – da bi bilo dovoljno vazduha za mozak da obradi informacije kako treba, da bude dovoljno mesta za telo da kanališe muziku bez opasnosti da nekome izbije zub flašom ili da izgori nos na nečiju cigaretu, ukratko – da bi se ovakav koncert iskusio u najudobnijem mogućem stanju tela i duše.

Svirka je krenula skoro neprimetno, pesmom Magla, koja za nas, Nišlije, ima posebno značenje, s obzirom na činjenicu da je napravljena u saradnji sa niškim bendom Novembar. Ovoga puta, odsvirana je u nešto mirnijem maniru, kao ona prva naznaka talasa pre nego što shvatite da je to možda talas koji će vas pojesti cele. Pojeo nas jeste.

Nikola Vranjkovic u Nisu Foto Betonjera Pics (3)
Foto: Betonjera Pics

Nikola Vranjković i bend su mudro skrojili setlistu i „podvalili“ nam par pesama sa novog albuma odmah u početku koncerta, a njih prošarali dobro poznatim hitovima poput pesama Raskorak ili Protiv sebe. Zatim himna u čast ljubavi, ma kakva ona bila i ma koliko bolela – Dve reči. Do tog trenutka se koncert već raspucao i spektar zvukova je bio ispunjen do poslednjeg herca. To nije prestajalo do samog kraja. Kombinacija čvrstog i konkretnog zvuka Nikolne gitare, sa Danilovim atmosferičnim ukrasima punila je uši, um i dušu u naletima koji najviše liče na atomske eksplozije gledane kroz neki čudni sinestezijski kaleidoskop.

Osim toga, celi koncert je imao neku blago neformalnu auru, verovatno zbog toga što je bio drugi koncert na istom mestu u roku od dva dana. Odličan primer je situacija gde basista benda silazi sa bine pre početka pesme Sretenje, Nikola se šali da je to deo nastupa, što se ispostavlja tačnim (a i da nije bilo – neka se računa kao da jeste) jer se basista vraća tačno na vreme da okine prvi ton druge strofe pesme, što je zvučalo kao da je i bilo planirano. „Je l’ sam vam rek’o da je fora?“, kaže Nikola između dva stiha, što izaziva salve smeha u publici.

„Majdan“, pa epitom života u Srbiji – „Težak slučaj pakla“.

Neverovatna je to stvar, kad čovek malo razmisli. Vranjkovićeva muzika i njegovi tekstovi oduvek imaju neki, u najmanju ruku, blago pesimističan prizvuk, koji mnogima ne prija (oni su verovatno bili zauzeti glasanjem na „Farmi“, pa zato nisu došli na koncert), ali na njegovim koncertima su svi nasmejani. Sva lica su ozarena i lepa. Kao da saznanje da nisu sami tom u beznađu koje osećaju, spaja sve te izgubljene duše, čini ih bar na trenutak manje izgubljenim i podseća ih šta to znači osećati ljubav onih koji vas razumeju.

Nikola Vranjkovic u Nisu Foto Betonjera Pics (12)
Foto: Betonjera Pics

Veliki deo publike je često dobacivao bendu: „2000 i kusur godina! 2000 i kusur…“. Nisu ostali iznevereni, bilo je i te pesme. Na žalost dela publike, ostali su uskraćeni za Nedostupna polja, koja su, eto, ispala stvarno nedostupna ovoga puta.

Poslednje tri pesme obeležava čin ustajanja sa stolica, na kojima je bend sedeo do tada (osim bubnjara, on mora da sedi) i jednog prašenja koje pamtimo iz doba najboljih svirki Block Out-a, tamo početkom dvehiljaditih. Moraćeš da naučiš da živiš sa tim je jedna svežija pesma ali je očigledno naišla na odličan feedback u publici jer je vladao osećaj da je ona neki stari, prastari hit koji svi mi dobro znamo.

Posle nje dobro poznati haos zvani SDSS. Zanimljiv događaj sa subotnjeg koncerta koji su mi ispričali članovi benda: oni su taj koncert počeli tom pesmom i morali su da je prekinu na pola, jer je u publici zavladao potpuni metež i postojala je realna opasnost da dođe do povreda. Ni ovog puta nije bilo drugačije, ali je osetno manje ljudi značilo i da ima prostora za malo energičniju kretnju publike, pa do prekida nije dolazilo.

Za kraj koncerta – potpuna cepačina – Dan koji nikad nije došao. Pravi način da se završi priča koja je počela onako bezazleno i nežno kao što jeste. To je ono što ja, lično, volim da nazovem umećem pripovedanja.

Ovaj i ovakvi koncerti bi morali da postanu redovan deo mentalne higijene ovog naroda. Mozak miruje. Bar na kratko. A treba mu to s vremena na vreme.

FOTO: Betonjera Pics

Podeli ovaj tekst sa svojim prijateljima: