Marko Vidojković: Ovo je borba za demokratiju i ja se dobrovoljno nalazim u rovu – Ananas Magazin `
KULTURA Marko Vidojković: Ovo je borba za demokratiju i ja se dobrovoljno nalazim u rovu

Marko Vidojković: Ovo je borba za demokratiju i ja se dobrovoljno nalazim u rovu

Šta bi bilo da se Jugoslavija nije raspala? Šta bi bilo da je ostala socijalistička? Šta bi bilo da se odjednom otvore portali između univerzuma u kome mi sada živimo i tog univezuma? Samo možemo da pustimo mašti na volju. To je ono što je uradio pisac Marko Vidojković i sve to pretočio u roman E baš vam hvala.

O svom novom romanu, koji drži prvo mesto na top listama izdavačke kuće Laguna, i poteškoćama koje ima sa promocijom u Srbiji, kao i o svom aktivizmu, Marko Vidojković, govori u intervjuu za Ananas Magazin, neposredno pred promociju na Svetosavkom sajmu knjiga u Nišu.

U književnosti si od početka 21. veka, tačnije od 2001. godine i izdao si devet knjiga. Šta se desilo između prvog romana Pikavci na plaži i ovog poslednjeg E baš vam hvala?

Marko Vidojković: U periodu od 2001. do 2003. izašla su tri romana za Narodnu knjigu. Prošli su potpuno nezapaženo jer je Narodna knjiga bila nešto poput Lagune danas i ti sa prvim romanom si ostajao potpuno neprimećen. Pogotovo što je interent bio tek u povoju. Onda sam sa Kandžama prešao u Samizdat B92 i tu postao popularan pisac 2004. Počeo sam da mešam život i romane agresivnije zato što sam se našao u jedinstvenoj životnoj situaciji da postanem popularan, pa čak i poput rok zvezde.

Iživljavao sam se maksimalno i o tome pisao romane, poput Sve crvenkape su iste. Preterao sam sa iživljavanjem i pokušao sam da se iskobeljam iz toga pišući roman Hoću da mi se nešto lepo desi odmah, pa mi je umro ćale, ujak, tetka i njima sam posvetio roman Kandže 2 – Diler i smrt. Situacija u kojoj sam to pisao, kao da sam osećao da su dani vesele demokratije, da to tako nazovem, u Srbiji gotovi i da dolazi nešto gore.

Posle toga ide ispisavanje iz pisanja autobigrafskih romana sa romanom Urednik, poslednji iz sex, drugs and rock’n’roll faze. A roman E baš vam hvala se devet godina kuvao i došao je red da se napiše jedan u potpunosti izmaštan roman. Da, izdao sam i knjige priča Bog ti pomog’o i Priče sa dijagnozom, koje pominjem usput, ali one su značajne zato što su priče koje se u njima nalaze crpeo sam iz bunara priča koje sam pisao na početku svoje karijere. Da nisam pisao te priče sa puno mašte i dijagnoza, ne bih mogao ni da pišem ovaj roman, koji najviše podseća na moju kratku prozu.

Marko Vidojković intervju Ananas Magazin 2 Foto Ana Stanojević
Marko Vidojković i Nemanja Stevanović, novinar Ananas Magazina Foto: Ana Stanojević

Imao si problema sa promocijom ove knjige u Srbiji. Kako sada stvari stoje?

Marko Vidojković: Sada je situacije evidentno nešto bolja zato što su ljudi skontali da ne vredi da me čekaju. Evo, u Nišu me je zvao Svetosavski sajam na kome sam već bio, pa je to malo zvaničnija promocija u odnosu na ovih desetak prethodnih koje su bile organizovane od strane, uglavnom, nevladinih organizacija, pabova, kafana, pa i pojedinaca. Jedina budžetska institucija do sada bila je Kulturni centar Šabac, koja mi je organizovala 7. novembra književno veče, odnosno promociju. Ostalo je sve na nekoj privatnoj, polu-privatnoj osnovi i tako se i nastavlja u Čačku, Novom Sadu…

Bolje je. Iskren da budem, budžetske institucije imaju problem sa plaćanjem – čeka se sto godina, neki put se i ne dočeka, a ovi dobri ljudi sve obaveze ispune odmah. Nekako je i romantično – ipak je ovo 21. vek i sve možemo da se dogovorimo i preko Facebook-a, interneta. Vidljiv sam manje nego što bi trebalo kad je knjiga 14 nedelja zaredom prva na top listi, ali dovoljno sam vidljiv za svoju publiku.

Da li je sličan slučaj i sa tvojim kolegama piscima?

Marko Vidojković: Nije isto sa kolegama koji politički ne talasaju. Kolegama koji su bliski režimu, vrata su širom otvorena, a nama ostalima su vrata polu-zatvorena ili zatvorena i moramo nekako da se snalazimo. Nemam preterano mnogo kolega koji su u mojoj koži. Desilo se sa ovom knjigom da postane i da bude četiri meseci na top listi što je za naslove u Laguni, a samim tim i u Srbiji, veliki podvig. Druge kolege, inače, imaju probleme zato što je budžet za kulturu jako mali.

Ako nisi skroz na liniji režima, bukvalno nemaš šanse da uđeš u nečiji plan jer niko neće da čačka mečku sa nekim ko potencijalno talasa, bez obzira što se na mojim književnim večerima retko govori o dnevnoj politici. Bitno je samo da moje ime ne postoji na nekom spisku. Pokušali su da mi organizuju promociju u Boru, a Borska biblioteka je zabranila čak i područnim bibliotekama da me dovode. Nije od ovog režima malo izdvajanje za kulturu – to je trend od pre i trend je da nisi baš poželjan ako voliš da talasaš. Zna se da književnici, makar oni normalni, vole da zatalasaju.

Marko Vidojković intervju Ananas Magazin 3 Foto Ana Stanojević
Marko Vidojković Foto: Ana Stanojević

Da li treba da se pravi razlika između Marka Vidojkovića aktiviste, Marka Vidojkovića pisca i Marka Vidojkovića novinara?

Marko Vidojković: Kad je reč o ovoj knjizi, razlika između Marka Vidojkovića pisca i Marka Vidojkovića aktiviste nema. Mislim da je ovo vrhunac mog političkog aktivizma. Džabe sve što jednom nedeljno lajem, pljujem, zezam se – ovo je knjiga koja će da ostane malo duže i koja se razračunava sa vremenom i sa sistemom u kojem živimo. Kada je reč o Marku Vidojkoviću novinaru, ja sam uvek voleo da kažem da je novinarstvo fenomenalna tezga jer mora od nečega da se živi. Tu sam takođe pokazao jednu slabovidost jer od knjiga kao ne može da se živi, a od novinarstva kao može. Sve je to kao.

Ja sam sada satirični novinar, a nekada sam bio ozbiljni novinar, urednik, kolumnista, trista čuda, međutim to je bilo u nekim normalnijim vremenima koja su bila srećnija i opuštenija, pa si ti mogao kao novinar da se baviš i nečim drugim. Ja sam svoju novinarsku funkciju doživljavao takođe aktivistički. Naročito kada sam još 2013. doživeo apsolutnu blokadu od strane režima, pa sam krenuo da je probijam kako znam i umem tako što sam minirao jutarnje programe u koje su me neki urednici zvali, pa dobijali otkaze, tako što sam dobio igrom slučaja emisiju na banjalučkoj Alterantivnoj televiziji, pa je posle četrdeset epizoda bila ukinuta.

Sada u slobodnom Šapcu imam ovu emisiju i stalno pričam kao bih voleo da Dobar, loš, zao bude prva emisija koja će se samoukinuti. Nama je cilj ukidanje ovog režima i povratak demokratije i nekog normalnog života u Srbiji. Kada je normalnija situacija, volim da se bavim nekim opuštenijim poslovima – šest godina sam bio urednik Playboy-a… Kada bi bila normalnija situacija – čovek bi mogao i normalnije da funkcioniše, pa samim tim i novinar: da se ne bavi ovakvim stvarima i u kaljuzi iz nedelje u nedelju. Ovo je borba za demokratiju i ja se nalazim u rovu. Dobrovoljno.

Pomenuo si da je roman E baš vam hvala vrhunac tvog političkog aktivizma, a on je u stvari „šta bi bilo kad bi bilo“?

Marko Vidojković: Zapravo ne. To je postavka: šta bi bilo da se Jugoslavija nije raspala i da je ostala komunistička. U jednom trenutku se desila neobična pojava: počeli su da se otvaraju portali kroz koji u jugoslovenski univerzum prolaze likovi iz nekog drugog univerzuma, ispostaviće se iz univerzuma u kome se Jugoslavija krvavo raspala.

To je cilj, to je meta: naše društvo i naš sistem kome će komunisti iz moje knjige jebati kevu na veoma brz i efikasan način i srediće sve naše probleme. Ne zato što nas mnogo vole, nego zato što moraju da spasu univerzum, al’ srećom imaju specijalnu jedinicu JNA koja je spremna i na veće poduhvata.

Marko Vidojković intervju Ananas Magazin Promocija knjige u Nišu Foto Ana Stanojević
Pisac Dejan Stojiljković je takođe govorio o romanu „E baš vam hvala“ Foto: Ana Stanojević

Primetno je da u svojim knjigama igraš se sa fantastikom. Zašto si se okrenuo na tu stranu mešajući taj žanr sa urbanim?

Marko Vidojković: Ja sam veliki fan fantastike i koketirao sam sa SF-om i hororom u gomili mojih priča u knjigama Bog ti pomog’o i Priče sa dijagnozom. U svakoj knjizi imam referencu na nešto natrprirodno, na nešto fantastično. Ovo što se sada desilo je, u stvari, dostizanje književne zrelosti. Ovo je tek deveti roman, a pošlo mi je za rukom da napišem od početka do kraja izmaštan, a kad je već izmaštan rešio sam da pustim mašti na volju i da probam da napravim delo koje će agresivno da se obračuna sa vremenom u kojem živimo, pa i našom književnom scenom koja je učmala i na svakih deset godina isti Vidojković napiše nešto čime se suočavamo sa vremenom u kojem živimo.

To je bio cilj ove knjige. Intimni cilj koji sam imao sam sa sobom – veliki izazov u kome sam hteo da vidim da li sam u stanju da izmaštam ceo roman. Nije da nisam pokušavao – prvi roman sam pokušao, drugi roman sam pokušao da napišem – nije mi uspelo i napisao sam polu-autobigrafski. Sada sam stigao do faze u kome nema autobigrafskih elemenata osim referenci na moj život. Morao sam da se sa svakim junakom pomučim jer nisam imao uzor sa jave.

Šta je sledeće?

Marko Vidojković: Naredna knjiga će biti u istom ovom univerzumu, nastavak koji će više biti spin-off jer jednostavno, kada čitaoci pročitaju knjigu shvatiće zašto ne može da se piše njen direktni nastavak. Taj jugoslovenski socijalistički univezum je toliko izazovan da mogu kroz njega da plasiram neke davnašnje književne ideje, ideje koje su me morile, koje su takođe SF. Već u sledećoj knjizi ću imati druge junake, mlađe – Titovi omladinci i pioniri koji će se naći pred nekim neverovatnim životnim zapletima.

Iskren da budem, dok sam pisao ovu knjigu, neznajući kako će da prođe, imao sam osećaj da više nikada neću ništa napisati. To je svaki put bilo kadgod napišem roman, pa mi padne na pamet nova ideja. Ideja o nastavku je stara ideja i mislim da ću uspeti da je realizujem do proleća ili jeseni 2019. godine. Pošto je ova knjiga doživela sedam izdanja, na neki način ne možeš da posmatraš književnost bez publike, samim tim sam toj publici dužan još.

Podeli ovaj tekst sa svojim prijateljima: